Vazduhoplovi

[ljubitelj]

Nije bio osećaj sigurnosti nego su traljavo radile skoro sve državne službe. U Podgorici si mogao da izadješ na pistu bez ikakve kontrole. U Bgd je mogla stjuardesa da te provede maltene gde hoće i da niko ništa ne pita.
Avioni JAT su imali dostupne i često otvorene pilotske kabine tokom leta, mogao si na zahtev i da sam pridješ i zaviriš unutra ako si radoznao.
Mere bezbednosti nula.Provera prtljaga tek ponekad ako se nekome baš dolazilo na posao da bi radio, inače bez kontrole. Samo pokažeš bilo koji komad prtljaga i on se utovari u avion. Da li je tvoj ili nije, šta je u njemu...nebitno.
Red letenja rastegljiv pojam, uz JAT (joke about time) dodješ na aerodrom pa čekaš dok poleti, ako poleti tog dana i kada poleti...vreme polaska lutrija.

Ali, JAT je držao do ispravnosti aviona i nisu puštani nepregledani i/ili neispravni. Praljvi da, ali sigurnost leta niej bila upitna.
Meni je tako ostalo u sećanju.

Pričao je Marko Nikolić vrlo detaljno o toj otmici.

[Gaginh0]

Masan Lekic je snimio jednu epizodu Dosijea o ovoj otmici, ima na Youtube ali bez zvuka

[zuzazu]

Ogresio sam se o Er Srbiju, priznajem.

B737 imaju CAT3a.

[HKS]

Послато са Redmi Note 7 помоћу Тапатока

[snork]

@ljubitelj

Slažem se da su javašluk i loše obavljanje posla bili česti u socijalističkoj Jugoslaviji (i drugim socijalističkim zemljama). Često se, kada vidim kasirke u Maxiju kako su preopterećene, malo plaćene, a pri tome naučene da svakom kupcu kažu "Dobar dan", setim starog Centroproma i Pekabete, bahatosti, neizdavanja računa (dobiti račun bilo gde je pre 2000. godine bilo više izuzetak nego pravilo) i konstantne krađe od strane zaposlenih (krali su što od kupaca, što od firme). Iz jedne krajnosti se otišlo u drugu.

Ipak, mislim da do 1990-ih jeste bilo bezbrižnije vreme, svuda. U SAD se isto na domaćim letovima nije skoro ništa kontrolisalo. Na mnogim aerodromima je postojalo automatsko čekiranje, ali ne kao ovo danas sa proverom biometrijskih podataka, već samo ubaciš prtljag, a iz automata izađe boarding ticket. Znam za slučaj dolaska kolima do aviona da se rođaci da nešto što je zaboravila.

Na međunarodnim letovima je uvek bilo ozbiljnije, ljudi su prolazili kroz detektor metala, a prtljag kroz skener. Moj otac je 1985. sa Surčina leteo na studijsko putovanje u inostranstvo, i valjda je bio toliko uzbuđen da je to bilo sumnjivo obezbeđenju. Prošao je kroz kompletan pretres, skidanje cipela, raspakivanje prtljaga i jedva je stigao da se ukrca na vreme. Mada verujem da bi ga sačekali. Nekada je, i kod nas i u inostranstvu bilo uobičajeno čekanje putnika koji su na aerodromu, ali još nisu stigli da se ukrcaju. Čekali su se i putnici sa vezanih letova. Ne kao ovo danas: "dođite na aerodrom dva sata pre poletanja, gejt se zatvara pola sata pre poletanja".

Što se tiče SR Jugoslavije i obnove međunarodnih letova posle delimičnog ukidanja sankcija 1995. godine, vladala je ista, relaksirana i prijateljska atmosfera kao u SFRJ, ali se takođe pazilo na ono na šta treba. Sredinom 1998. sam iskusio nešto što nisam video pre, ni posle toga, a to je "prepoznavanje prtljaga". Umesto pravo u avion, sa gejta se silazilo stepenicama na zemlju pored aviona, i svako bi sa gomile prtljaga uzimao svoj i premeštao ga na drugu gomilu. Samo to što su vlasnici "prepoznali" se ukrcavalo u avion. Tada su već bile intenzivne akcije albanskih terorista i verujem da su se plašili da bi neko mogao da ubaci kofer sa bombom. Ja sam bio toliko oduševljen što sam se našao pored ogromnog DC-10 i što sam mogao da ga obiđem iz neposredne blizine, da sam zaboravio da izvadim foto-aparat i napravim par snimaka.

Sve do terorističkih napada 11. 9. 2001, letenje avionom i odgovarajuće mere bezbednosti su bile mnogo normalnije. Naravno da su vrata pilotske kabine često bila otvorena, piloti izlazili i ponekad razgovarali sa putnicima, puštali radoznale putnike unutra da vide i pitaju šta ih zanima (neko je ovde pominjao slučaj sa jedanaestoro dece istovremeno u pilotskoj kabini JAT-ove B727-ice ). Jedina kompanija koja je imala zaključana (pri tome blindirana) vrata pilotskih kabina je bio El Al + dva naoružana agenta MOSSAD-a u zadnjim redovima. Ali oni su imali dugu istoriju otmica i pokušaja obaranja aviona i to je bilo sasvim razumljivo.

Unosili su se hrana i piće po želji (ne kao ove gluposti sada sa ograničenom količinom tečnosti i pri tome specijalno upakovanom). Lično sam, više puta, uz jednu torbu koja je išla u "overhead compartment", kao ručni prtljag unosio kese sa flašama (bilo da su kupljene u aerodromskom free shopu ili ne), stavljao ih pod sedište ispred, a dešavalo se i da se kotrljaju po podu tokom leta. I u JAT-ovim i u avionima stranih kompanija. Niko mi nije reč rekao. Posle 11. 9. je nastupio fašistički odnos prema putnicima, a onda su došle i low cost kompanije, koje su donele dodatne restrikcije iz ekonomskih razloga.

[ljubitelj]

Nekada je, i kod nas i u inostranstvu bilo uobičajeno čekanje putnika koji su na aerodromu, ali još nisu stigli da se ukrcaju. Čekali su se i putnici sa vezanih letova. Ne kao ovo danas: "dođite na aerodrom dva sata pre poletanja, gejt se zatvara pola sata pre poletanja".

Sredinom 1998. sam iskusio nešto što nisam video pre, ni posle toga, a to je "prepoznavanje prtljaga". Umesto pravo u avion, sa gejta se silazilo stepenicama na zemlju pored aviona, i svako bi sa gomile prtljaga uzimao svoj i premeštao ga na drugu gomilu. Samo to što su vlasnici "prepoznali" se ukrcavalo u avion.

To čekanje je bilo dogovoreno medju kompanijama i sasvim uobičajeno. Sećam se leta JATom negde 86--87 godine preko Dubrovnika za Rim koj je kasnio a pri tome AlItalia interkontinentalni let za dalje čeka putnike sa tog leta.
Al Italia je bila kao JAT, usluga kako ti se zalomi, poleti kad poleti, red vožnje onako opušteno ako se pogodi... i osoblje jedva natuca engleski bilo na aerodromu bilo u avionu.

A prošle godine vezani let Lufthanse umesto da me sačeka otišao 10 minuta ranije od redovnog zakazanog poletanja. I naravno ajde prebacivajne na sledeći let, srećom ide na toj relaciji Luftika svakih 60 minuta pa sam samo 1 sat zakasnio na cilj. A znali su da sam se ukrcao nu BEG, i znali su tačno kada sam izašao prošao pasočku kontrolu.

A to pokazivanje prtljaga je odavno, još i krajem 70tih bilo, to što se pokaže ide u avion ostalo se vraać. To pokazivanje je bio i jedan od razloga gubljenja prtljaga jer neko zaboravi, neko ne čuje da treba da pokaže, neko žuri da se smesti, neko od radnika ne primeti, ko zna... Lokalni aerdoromi po SFRJ nisu maltene ni imali zgrade kao dans, išlo se peške/ busom/ na samu pisu i tako ulazilo u avion.
Ne sećam se koji su modeli, samo da se ulazilo kroz rep uz strme stepenice... dali DC9 ili 727 ....davno je bilo.
A to kao danas da je sve klimatizovano, zatvreno, nema vetra i hodaš stalno po ravnom pri ulasku u avion, takvog luksuza je bilo retko.


Danas je putovaje avionom postalo naporno i često vremenski dugotrajno iako je sam let kratak i leti se na malim rastojanjima. MIslim na letove unutar Evrope, takoreći let u lokalu. Unutar 2 sata si maltene bilo gde u Evropi a toliko je nekada lokalni let unutar jedne zemlje.

[zuzazu]

Jedanaest klinaca u kokpitu DC9

Ovo danas je smejurija. Izuvaju posadu na skeneru, (narocito se qrče u bgd) a zemaljsko osoblje ubacuje limenke koka kole kao eksplozivne naprave u bagazni prostor. U avion moze da ubaci ko sta hoce, ako hoce...

[BAJKER]

Ne sećam se koji su modeli, samo da se ulazilo kroz rep uz strme stepenice... dali DC9 ili 727 ....davno je bilo.

Oba modela su imali pored bocnih i ulaz sa zadnje strane.

[HKS]

.

Послато са Redmi Note 7 помоћу Тапатока

[zuzazu]

BAJKER, ja se ne secam da sam u 727 usao kroz rep, mada nesto nisam puno ni leteo sa tim avionom. Kod DC-9 se to praktikovalo neko vreme, ali su onda prestali. Ako me secanje dobro sluzi, imali su problema sa presurizacijom konusa jer su se stepenice nalazile u nepresurizovanom delu.
Uglavnom prilicno nekomforno jer su putnici cekali u redu i ulazili ispod APU koji se dere.

[snork]

I B727 je imao ugrađene repne stepenice. Prva slika na: https://en.wikipedia.org/wiki/Airstair

Poznat je slučaj u kome ih je otmičar iskoristio da iskoči sa padobranom u toku leta (poslednji pasus na navedenoj strani, ima i poseban tekst o toj otmici).

[cozmo]

Redovno sam ulazio kroz repne stepenice i na DC9 i B727. Urlanje APU sam obozavao, kao i miris izduva

Sent from my MAR-LX1A using Tapatalk

[dragvorl]

Ala ja ne volim miris spaljenog goriva u avionu.

[snork]

Ja volim, podseća me na petrolejsku lampu. Očigledno je kerozin isto što i petrolej koji se koristio za osvetljenje, tj. ista frakcija nafte, po gustini negde između benzina i dizela.

[Heinz]

Mislim da je posle dizela.