Defanzivna vožnja
Suština defanzivne vožnje se može uočiti iz samog naziva „defanziva“, koji potiče od latinske riječi „defaksus“, što znači „odbrambeni“, „zaštitni“. Kada je u pitanju defanzivna vožnja, radi se o najefikasnijem ponašanju u saobraćaju čiji je glavni motiv držanje na odstojanju od opasnosti.
Suština i umetnost defanzivne vožnje definisana je sposobnošću prilagođavanja i procene trenutne situacije uslovljene ponašanjem drugih učesnika u saobraćaju. Mnogi vozači smatraju da defanzivno ponašanje u saobraćaju uslovljava odricanje ličnog prava na putu, u svim prilikama i svim situacijama. Oni u tome vide inferiorno ponašanje, totalno nepoverenje prema drugima, sporu i bojažljivu vožnju.
Ovakvo shvatanje defanzivne vožnje je potpuno pogrešno. Naime, osobe koje su bojažljive, nesigurne i krajnje nepoverljive prema drugima nisu ni predodređene za upravljane motornim vozilom. Takvi vozači dolaze u rizične situacije i njihova prividna tolerantnost je samo odraz straha, a ne svesnog i proračunatog prilagođavanja.
Nasuprot ovome, defanzivan vozač se aktivno prilagođava situaciji u saobraćaju i njegovo samoodricanje od nekog prava u datoj kritičnoj situaciji je svesno. Ovakvo ponašanje sebi može dozvoliti samo sigurna i stabilna ličnost.
Načela i pravila defanzivne vožnje
Defanzivna vožnja svoju filozofiju bazira na 3 osnovna načela – principa:
1. ZABRANJENO – NIKAD!
2. OBAVEZNO – UVEK!
3. PONEKAD NI ONO ŠTO JE DOZVOLJENO!
Prva dva principa ukazuju na činjenicu da se čitav sistem defanzivne vožnje gradi na poznavanju i usvajanju saobraćajnih propisa, pri čemu saobraćajni propisi određuju ŠTA, dok umetnost defanzivne vožnje određuje KAKO postupiti u datoj saobraćajnoj situaciji. Preticanje kao jedna od najopasnijih radnji u saobraćaju je zakonski jasno omeđena uslovima pod kojima se može izvesti.
Međutim, veliki broj vozača nije svestan svih opasnosti koje prate izvođenje ove radnje, upuštajući se u nedozvoljene i neprimerne načine njene realizacije. Vozač koji poštuje principe defanzivne vožnje neće se nikada upuštati u nedozvoljeno i rizično preticanje, poštujući, kako propisana pravila saobraćaja, tako i nepisana pravila etike. Pri tome, defanzivan vozač visoku tenziju i fizički napor zamenjuje zadovoljstvom u toku vožnje.
Defanzivna vožnja promoviše stav dubokog uverenja u obaveznost primene propisa sa ciljem opšteg dobra, a ne iz straha od mera represije i sankcija ovlaštenih lica. Gotovo da ne postoji vozač koji nije čuo za pojam defanzivne vožnje, ali ih je realtivno malo koji bi mogli precizno odrediti o čemu se, zapravo, radi i malo koji zna da se upravo usvajanjem defanzivnog stila vožnje može u velikoj meri doprineti povećanju bezbednosti na putevima.
Defenzivnu vožnju možemo opisati kao način ponašanja koji nam omogućuje da u drumskom saobraćaju preživimo, da ostanemo neozleđeni, da ne oštetimo svoje vozilo ali, istovremeno, da svojim ponašanjem čuvamo živote, zdravlje i imovinu drugih učesnika u saobraćaju.
Defanzivna vožnja je takav način upravljanja vozilom koji nam pomaže da izbegnemo kolizije, sudare ili bilo koji drugi vid incidenta, bez obzira na situaciju, uslove vožnje ili akciju drugih učesnika u saobraćaju. Defanzivna vožnja podrazumijeva proaktivno delovanje, a potom i pravovremenu reakciju na opasnost ukoliko ista nastane.
Defanzivna vožnja spašava vreme, novac, a što je navažnije, ljudske živote. Ključna pravila defanzivne vožnje su:
– Voziti prilagođenom i propisnom brzinom;
– Gledati još napred;
– Osmatrati, uočavati, planirati, reagovati;
– Kreirati i zadržavati prostor;
– Biti viđen i predviđati;
– Biti svestan;
– Odabrati pogodan put;
– Ne voziti na granicama sposobnosti i pod dejstvom alkohola.
Neprilagođena brzina je nesumnjivo jedan od najvećih izvora opasnosti u saobraćaju. Vozač mora za vreme vožnje uvažavati sva ograničenja i propise o primeni odgovarajućih brzina kretanja vozilom. Osim strogo određenih pravila o brzinama vožnje u naseljima, na različitim vrstama puta, te s obzirom na kategoriju vozila, voziti se mora u svakoj prilici prilagođenom brzinom, a u skladu sa trenutnim uslovima.
Svaki vozač mora biti svestan činjenice da se promenom uslova na kolovozu (pojavom prve kiše, snega, leda ili blata na kolovozu) smanjuje koeficijent prianjanja između pneumatika vozila i kolovoza, te se bitno produžava put kočenja i zaustavni put vozila. Mnogi vozači imaju naviku gledanja samo ispred vozila. Međutim, potrebno je gledati više unapred, odnosno osmatrati saobraćaj i okruženje u koje ćemo stići za nekih desetak sekundi kako bi na vrijeme uočili potencijalnu opasnost i izbegli rizičnu situaciju.
Gledanje unapred, „snimanje“ potencijalne ili konkretne opasnosti i rano planiranje izbegavanja iste, omogućava vozaču da na vrijeme deluje u skladu sa onim što odluči. Korištenjem tehnika napredne vožnje, potrebno je obezbediti prostor oko vozila, jer najbolja „odbrana“ od sudara je upravo to.
Takođe, neophodno je održavanje odstojanja pri sleđenju vozila, stvaranje prostora ispred svog vozila pri čekanju u saobraćajnoj gužvi, na semaforu ili pri parkiranju. Niti jedan vozač ne želi da doživi saobraćajnu nezgodu. Ukoliko je viđen i predviđa druge učesnike, mogućnost da izazove saobraćajnu nezgodu je znatno manja. Međutim, ne videti, kasno videti, propustiti ili nedovoljno videti iz vozila za vrijeme vožnje predstavlja izuzetnu opasnost. Bolji prijem informacija iz okoline u uslovima smanjene vidljivosti omogućuju uređaji za osvetljavanje na vozilu. Takođe, ovdje je vrlo bitna komunikacija sa drugim učesnicima, što podrazumijeva pravovremeno pokazivanje svojih namera te upozoravanje drugih učesnika.
Svaki vozač mora konstantno biti svestan okolnosti i stvarne situacije u saobraćaju. Pažljivo osmatranje ispred, iza, bliže, dalje, pored, te „mrtvog ugla“, doprineće tome da vozač vozi bez nepotrebnih iznenađenja i stresova i da neće morati gotovo ništa preduzimati iznenada. Tokom vožnje vozač mora biti svestan svoga stanja (umor, bolest, alkoholisanost), svestan svojih sposobnosti, znanja ili veština kojim raspolaže, te svestan mogućnosti i tehničke ispravnosti svoga vozila sa kojim učestvuje u saobraćaju.
Vožnjom na gornjim granicama svojih sposobnosti ili sposobnosti vozila, još ako je nivo usluge saobraćajnice nizak, odnosno, zahtevnost saobraćaja uopšte-visoka, rizik u saobraćaju se ne može izbeći. Takođe, poznato je da konzumiranjem alkohola popušta opreznost, dobija se osećaj lažne sigurnosti, smanjuje se mogućnost kvalitetnih procena, rasuđivanja i donošenja odluka, precenjuju se vlastite sposobnosti, podcenjuje se opasnost, ignorišu se temeljna saobraćajna pravila i propisi, a agresivnost raste.
Veće količine alkohola u organizmu dovode do poremećaja u funkcionisanju mozga i slabljenja sposobnosti koje su izuzetno bitne za komunikaciju u saobraćaju i rešavanje složenih saobraćajnih situacija. Reakcije na vanjske podražaje postaju spore i pogrešne, pokreti nesigurni, narušava se osećaj ravnoteže, posve se pogrešno procenjuje udaljenost i brzina drugih vozila, pospanost postaje napadna, iscrpljenost organizma onemogućuje reakcije, a ni halucinacije nisu retkost.
Defanzivna vožnja, između ostalog, podrazumeva to da vozač za vreme upravljanja vozilom, konstantno računa na to šta nepredviđeno možda uradi osam vozača: on, onaj iza njega, onaj iz suprotnog smera, onaj sa leve i onaj sa desne strane i tri vozača ispred njega. Pored toga, treba uzeti u obzir i ono što mogu uraditi ostali učesnici u saobraćaju (pešaci, biciklisti i drugi). Postupajući tako i predviđajući sve situacije u kojima se može naći, svaki vozač će biti spreman da ispravno reaguje. Za razliku od defanzivnih vozača, ofanzivni vozači vode računa isključivo o svojim postupcima, a često ni na to, očekujući od drugih da ih „izvuku“ iz opasnosti. Takvi vozači dolaze u rizične situacije i njihova prividna tolerantnost je samo odraz straha, a ne svesnog i proračunatog prilagođavanja.
