Ružno pače koje nikada nije postalo labud
Svima je dobro poznato koliko vremena, truda i novčanih sredstava je potrebno da bi se jedan automobil našao u serijskoj proizvodnji. Veliki broj dizajnera, inženjera, ali i test vozača koji su zaposleni na razvoju modela teže da naprave upravo onakav model kakav kupci žele da vide. Poznati su brojni primeri u kojima se godine mukotrpnog rada jednostavno izbrišu, a ceo projekat na žalost biva prepušten zaboravu. Naša priča o jednom takvom automobilu je posvećena Lamborghinijevom modelu Canto.
Česte promene vlasništva nad fabrikom Lamborghini su događaji koji negativno utiču na svako dugoročno planiranje. Pogotovo jer su pitanju automobili izuzetnih performansi, a samim tim i izuzetne cene. MegaTech, firma u vlasništvu indonežanskog konglomerata SEDTCO, u drugoj polovini 90-ih godina svoju pažnju polako usmerava u pravcu naslednika modela Diablo. Taj naslednik je morao biti u mnogim aspektima bolji od modela koji nasleđuje, što je značilo da se sredstva za razvoj ne smeju štedeti. Prema nepotvrđenim glasinama novi model je trebao da se izrađuje samo dve godine u jednoj seriji od 400 primeraka. Odgovor na Ferrarijev F50 i Porscheov GT1 bi se potencijalnim kupcima ponudio po početnoj ceni od 250.000 $.
Prvi crteži novog modela, nastali početkom 1997. godine, su bili delo Norihoko Harade, mladog dizajnera iz kuće SZ Designs. Odgovorni u Lamborghiniju su prvi predlog ocenili kao previše radikalan i nesvojstven italijanskom proizvođaču automobila, zbog čega se ubrzo pristupilo modifikaciji dizajna. Nešto kasnije te godine rad na projektovanju naslednika Diabla prelazi u ruke dizajnerske kuće Zagato. Vizuelna sličnost sa Ferrari Testarossom je, upotrebom talasastih linija na karoseriji, sada bila znatno manje izražena. Prva verzija Canta je bila opremljena pozajmljenim motorom iz modela Diablo SV, koji je posedovao oko 510 KS. Početkom 1998. godine prvi prototip opremljen 6.0-litarskim V12 motorom je snimljen od strane autopaparaca na test stazi Nardo, na jugu Italije. Javno dostupne informacije govore da je Canto u drugoj test verziji razvijao 640 KS, ali da bi sa ulaskom u proizvodnju snagu agregata trebalo ograničiti na 610 KS, pre svega zbog pouzdanosti. Najveći problem u razvoju je predstavljala težina karoserije. Sa mnogim izmenama i uz upotrebu lakih materijala se skoro došlo do zacrtane brojke od 1.000 kilograma. Prenos snage na zadnje točkove je poveren šestostepenom Valeo poluautomatskom menjaču sa komandama na upravljaču. Fabrika je takođe predvidela da Canto ima identičnu šemu održavanja kao i Diablo. Treba napomenuti da je Canto na zvaničnim testiranjima redovno dostizao maksimalnu brzinu od 350 km/h.
Priča o našem junaku uskoro dobija neočekivani obrt. U junu 1998. godine pritisnut ekonomskom krizom u Aziji indonežanski vlasnik Lamborghinija biva prinuđen da proda fabriku ekspanzionistički raspoloženom Volkswagenu, tj. njegovoj luksuznoj filijali Audi. Opušteni italijanski stil poslovanja i slab uvid u trošenje sredstava se tada sreću sa racionalnom i proračunatom nemačkom efikasnošću. Ovaj ''sudar'' filozofija poslovanja ubrzo uzima svoju prvu žrtvu. U oktobru 1998. godine Ferdinand Piech, izvršni direktor Volkswagen grupacije, brzom odlukom zaustavlja rad na Projektu L147 (Canto). Piech je ceo model opisao kao nedovoljno atraktivan i potpuno nedostojan imena Lamborghini. Posebno su kao loša rešenja isticani masivni otvori za sprovođenje vazduha do motora, smešteni tačno iznad zadnjih točkova. Poslednji tračak nade za Canto se pojavio u februaru 1999. godine, sa još jednim redizajnom. Sporni otvori su spušteni i bolje integrisani u linije karoserije, prednji deo je osvežen sa novim svetlima za maglu, a i unutrašnjost je postala nešto funkcionalnija. Sve je bilo spremno za salon automobila u Ženevi i prototip se željno iščekivao među automobilskim znatiželjnicima. Ferdinand Piech je ipak ostao neumoljiv, zabranivši svako predstavljanje na salonu i usmeravajući zaposlene u Lamborghiniju na izradu novog modela koji je trebao da postane ono što svi očekuju – beskompromisna i ultrasnažna mašina.
Mnogi ljubitelji Lamborghinija opravdavaju potez Ferdinanda Piecha i smatraju da Canto nikada nije ni trebao da se nađe u proizvodnji. Nešto manje glasna grupa ljubitelja i danas izražava žal za ovim modelom i opravdanje za sporna dizajnerska rešenja (usisnik iznad zadnjih točkova) pronalaze u Ferrarijevom modelu 360 Modena.
Od pet potpuno funkcionalnih prototipova tri su ostala u životu. Dva narandžasta su u muzejskom vlasništvu Lamborghinija i Zagata, dok je treći, izrađen u crnoj boji, u rukama privatnog kolekcionara u Japanu. Dva preostala prototipa su poslužila kao osnova za razvoj novog naslednika Diabla, pod imenom Murcielago, koji se pojavio u prodaji 2001. godine.
