ficha007 je napisao:Priča šesta
Pešterska visoravan 2012. godina
U malenoj sobici pod treperavom svetlošću sijalice žena je sedela za stolom i slušala radio. "Nezapamćena zima zavejala je 15 sela pešterske visoravni od kojih je najgore u selima Braćak, Ramuševo i Reževiće" govorio je spiker. Znala je ona to i bez njega. I dok je peć na drva grejala malu sobicu, pogled joj je pao na malenu devojčicu od 5 godina koja je u groznici ležala na krevetu. Žmurila je i jecala u snu, a brižna majka očiju punih suza stalno joj je kvasila peškir i stavljala na čelo. Nije znala šta da radi. Živela je na obodu sela Reževića, usamljena kuća, uherena među velike hrastove, na kraju sela. Od kako joj je muž poginuo sekući drva pre dve godine u šumi, sama je morala da se probija kroz okrutni život. A sada je sudbina pretila da je odvoji i od njene male petogodišnje ćerke Ane. Bogdanka je bacila pogled ka ikoni Sv. Đorđa koja je visila na zidu i plačnim glasom zamolila svetca sa slike za pomoć. Život u detetu je kopnio i pitanje je bilo da li će mala Ana preživeti ovu noć. Da je samo znala i bila pametnija i poslušala doktora Markovića koji joj je savetovao da sa detetom ostane u obližnjoj bolnici jer sama nije mogla bez pomoći u vučijim uslovima.
Usamljeni vuk počeo je da zavija u šumi nedaleko od sela. Otužni zvuk od koga se ledila krv u žilama prolomio se kroz noć. I opet. I opet, i opet.
Za to vreme doktor Marković zabrinuto je šetao kroz svoju kancelariju u bolnici. "Nisam trebao to dete da pustim da se vrati. Morao sam je zadržati ovde jer mi je lekarska etika i Hipokritova zakletva to nalagala." Iz turobnog raspoloženja trgao ga je zvuk kucanja na vratima koja se otvoriše i unutra uđe čovek u maskirnoj uniformi sa crvenom beretkom na čelu.
"Pozdravljam te doktore" reče mu kapetan čiju su kosu krasile prosede vlasi i koji uđe unutra. "Kako je, šta ima" upita ga kapetan.
Doktor mu ispriča kako je u stvari zabrinut zbog male Ane koja je bila bolesna i koja je trebalo sa majkom da dođe na kontrolu, ali sada u uslovima visokog snega koji je padao iz dana u dan to nije bilo moguće.
Kapetan ga je slušao, očiju crnih kao noć. Niti jednog momenta njegovo lice nije odavalo nikakve emocije. Odjenom se diže na noge i uze službeni toki-voki. "Poručniče Popoviću, Vi i tri vojnika kod doktora Markovića da ste za pet minuta. Ponesite sa sobom ćebad, ašove, opremu za reanimaciju. Odmah!!!! Rekao sam odmah!!!!"
I sa tim rečima, bez pozdrava napusti prostoriju. Za pet minuta ispred je stajao maskirni Puch G, čiji je moćni benzinski motor nečujno radio, spreman za izazov.
Kapetan reče vozaču: "Izlazi napolje i pređi pozadi. Ja vozim. Brže!"
Zbunjeni vozač samo je seo pozadi a poručnik Popović na mestu suvozača samo je ćutao. "Kapetane gde ćemo?" ali njegovo pitanje ne dobi odgovor. Njihov starešina stisnu gas i moćna mašina samo zabrekta i krenu ka planini. U početku brže, a posle, kako su kilometri odmicali, sve sporije i sporije terenac se probijao kroz noć. Moćna svetla sekla su noć i obasjavala krupne pahulje snega ispred šoferke dok je kapetan samo zurio u noć i vozio. Vojnici su se zgledali međusobno plašivši se da pitaju gde se ide, i samo su ćutali.
Život je isticao iz male Ane. Ona je sanjala oca kako je došao po nju, i pružao joj je ruke. Želela je da mu potrči u naručije. A opet kao da je kroz to svetlo čula kako je neko doziva. Kada se okrenula ka glasu, a potom ponovo prema svome ocu - njega nije bilo. Nestao je, a tama ju je obuzela.
Vojni Puch G grabio je kroz noć, razbijajući silovito smetove snega, bacakajući se levo, desno. Blokade diferencijala, prednjeg, srednjeg i zadnjeg odrađivale su svoj posao u tmini pešterske noći, a moćni benzinski motor nije niti jednog momenta poklekao pod navalom snega. Brzo su stigli do usamljene kuće i potrčali unutra gonjeni kapetanom koji je samo vikao: "Brže, ljudi. Brže, Brže. Ne dajte da nam to dete umre. Uleteli su unutra i za tren oka umotali malu Anu u ćebad, i zajedno sa majkom ubacili u džip. Kapetan je dao gas i sjurio se niz planinu, a vuk je u tami zavijao. Ubrzo su mu se pridružili i ostali pripadnici čopora i veoma brzo šuma je odzvanjala od njihovog zavijanja.
Na zidu kuće, obasjan svetlom sijalice, Sv. Đorđe zamahivao je svojim kopljem ka velikoj aždaji.
Brzo sustigli do bolnice, a kapetan je izleteo iz terenca i preuzeo devojčicu u svoje naručije, odneo je do nosila hitne koja su u međuvremenu čekala, a onda skrhan krenuo ka kolima na koja se naslonio, zaronio glavu u ruke i tužnim glasom rekao: "Bože ne daj da ovo dete umre. Nadam se da smo stigli na vreme...". Vojnici su ga samo nemo posmatrali.
Proleće. Sneg se povukao i otopio, a žedna zemlja brzo upila u sebe. Ana se igrala kod svoje kuće kada je čula zvuk motora automobila koji se približavao. Prepoznala je vojni ternac koji je veselo brektao uz brdo ka njihovoj kući. U kolima su bili kapetan i doktor Marković koji su joj doneli igračke i slatkiše, i novi kompjuter kako bi kao i sva ostala deca imala uslove za pristojno obrazovanje. Poklon od vojske i opštine.
Kada su izašli iz kola devojčica im je potrčala u naručije, a oni su se samo pogledali i nasmejali jedan drugome sećajući se kobne noći i terenca koji je odradio posao. U tom momentu kapetan je bacio pogled ka šumi, i ugledao vuka kako ih posmatra sa nekih 50-ak metara udaljenosti. Samo je stajao tamo i posmatrao ih, a potom, klimnuvši glavom nestao u obližnjem čestaru.
Moda ili potreba, pitanje je sad.
