GARAŽA forum

CAT IIIB je 0 vidljivost jel da?

Kad voziš nova kola iz salona kući.

H4wkeye napisao: 15 Jan 2020, 20:25 CAT IIIB je 0 vidljivost jel da?

Visina odluke je 0, a u Bgd slucaju RVR je 75m.

Ovih dana METAR je pokazivao vidljivost na pistama od 200 metara na gore bar kad sam ja proveravao. Trenutno je koliko vidim 250 i 275 metara. Znaci CAT II.

zuzazu napisao: 15 Jan 2020, 20:15 Dugo nisam leteo Beograd, pa se zacudih da imamo CAT 3 B

Kakva je situacija sa rwy 30? Sećam se da si ranije pisao da nije ista aerodromska oprema u oba smera?

U 30 samo CAT 1

@Hawkeye to ti je opsta vidljivost, kod low visibility se gleda RVR.

Hvala! Sad je jasno zašto ih uopšte ne čujem ovih dana kad je magla.

zuzazu napisao: 16 Jan 2020, 11:11 U 30 samo CAT 1

@Hawkeye to ti je opsta vidljivost, kod low visibility se gleda RVR.03032DB3-D33A-4BB2-B529-DC145E25894B.jpeg

Jel stoji u METAR-u koliki je RVR? Zar nije to ovaj boldovan deo? LYBE 161330Z VRB01KT 0200 R12/0200N R30/0225N FZFG VV002 M01/M01 Q1032 NOSIG

Jeste to je taj boldovan deo
Danas malo bolje nego juce
Sutra ce biti jos bolje

Sent from my SM-G920F using Tapatalk

LYBE 161105Z 1612/1712 22004KT 0200 FZFG VV002 TX04/1612Z TNM03/1706Z BECMG 1709/1711 13012KT 5000 BR BKN015

Znaci sutra se razbija magla polako. Najzad.

Jel ovaj RVR u metrima?

Sad sleteo u Sofiju, kapetan British Airways-a napomenuo da je to ispod 300m vidljivost i da ce da bude autoland.

Vidim da je AirSerbia sletela sat i nesto ranije sa Boeing 737 koji nema auto-land

U metrima, da.

Zaninljiva prica, evo copy-paste


Grupa kriminalaca, 26. septembra 1981. otela je „Jatov“ „boing“ sa 98 putnika i osam članova posade na liniji Titograd-Beograd. U avionu su bili naši poznati glumci Žarko Laušević, Mihailo Miša Janketić i Marko Nikolić, kao i tim FK Budućnost. Pored njih, u avionu su bili estradna zvezda Biljana Petrović i general Milan Šijan, narodni heroj, ratni komandant Treće ličke brigade, koja se proslavila spasavajući maršala Josipa Broza Tita prilikom desanta na Drvar.

Čim se avion odvojio od zemlje, ustala su tri dugokosa mladića - organizator Borivoje Jelić, Mirko Križić i Milan Prpić. Dvojica su izvadila pištolje, a jedan nož. Počeli su da galame i vitlaju oružjem, da psuju i prete da će početi da ubijaju ako iko prstom mrdne, a od onih koji su sedeli u prvim redovima zahtevali su da se premeste pozadi. Pritom su im stavljali cevi oružja u usta, na slepoočnice, a onaj sa nožem je uhvatio jednu od stjuardesa i prislonio joj sečivo uz grlo...

Kad su ispraznili prvih nekoliko redova u avionu, otmičari su se stuštili ka pilotskoj kabini i kapetanu saopštili da oni sad komanduju i naredili mu da umesto ka Beogradu avion usmeri ka Italiji, ka jednom od aerodroma na jugu, gde će, ako sve bude po njihovom planu, osloboditi putnike i sa posadom i rezervoarima punim goriva nastaviti let. Na mig pilota Ljubomira Zekavice kopilot Mirko Pintar je uspeo neprimećeno da pošalje tajnu šifru i javi da je avion otet. Na poruku je prva reagovala kontrola leta na dubrovačkom aerodromu i zatražila potvrdu od posade. Kad je potvrda ubrzo stigla, sve kontrole avio-saobraćaja u Jugoslaviji i svim susednim zemljama začas su saznale da je „Jatov“ “boing 727” u rukama otmičara i da leti prema jugu Italije.

Iznad Italije otmičari su promenili plan i naredili pilotu da ih vozi u Izrael. Posle dužeg natezanja, grčke vlasti su im dozvolile da u Atini uzmu gorivo i nastave let, ali su im Izraelci zabranili ulazak u svoj vazdušni prostor. Pod pretnjom dva „fantoma” izraelskog ratnog vazduhoplovstva, u zoru narednog dana sleteli su u Larnaku na Kipru.

U Beograd je iz Crne Gore bila na nosilima upućena i jedna teška bolesnica, pa su otmičari pristali da je na Kipru iskrcaju. Do auta hitne pomoći ispratio ju je lekar Budućnosti dr Đuro Musić. Otmičari su mu dozvolili da ostane uz pacijentkinju, ali je on to odbio i vratio sa u avion da podeli sudbinu ostalih putnika. Pošto je ispratila putnicu na nosilima, u avion se poslednja vratila stjuardesa Radica Đurđević. Ona je preko vrata u repu aviona samo navukla zavesu, a nije ih zatvorila, pa su generali izazvali gužvu vičući: „Požar!“ i putnike podstakli da istrče kroz njih.

Fudbaleri Budućnosti tada su otvorili bočna vrata, pa su i preostali putnici i stjuardesa Radica Đurđević izašli. Ona se kad je videla da su drugi članovi posade ostali u avionu, vratila u letelicu da bude uz svoje kolege, a to je učinio i pilot Gojko Vujanović, koji je na ovom letu bio običan putnik. Sa njima se u avion vratio i kapiten Budućnosti Petar Ljumović, koji nije želeo da se odvaja od svoje rođake, stjuardese Đurđević.

Posada je na maksimum uključila rashladne uređaje, pa se kabina ispunila parom, što je otmičare uverilo da nešto zaista gori. Oni su se rastrčali po avionu, a Vujanović i Ljumović iskočili su kroz prednja vrata. Ostavši sami, otmičari su se predali. Osuđeni su na osam, pet i tri godine zatvora. Strane novine pisale danima o ovom događaju, a najupadljiviji naslovi bili su: „Ne otimajte Jugoslovenima avione“ i „Putnici kidnapovali kidnapere“...

Zna li neko detalje o ovom slučaju? Koji je bio motiv otmičara? Bežanje iz zemlje (kao u nekim sličnim slučajevima u ex-Varšavskom paktu i Africi) sigurno nije, jer se tada iz Jugoslavije moglo slobodno bez vize putovati na Zapad.

Zanimljiv je i tadašnji bezbrižan život i osećaj sigurnosti. Na aerodromu u Podgorici se očigledno nije prolazilo kroz detektor metala. Da li se neko seća kako je bilo u Beogradu? Moja najranija sećanja su iz 1983. ili 1984. godine, i tada su već postojali detektori metala na terminalu za domaće letove. Možda su i uvedeni posle ove otmice.