GARAŽA forum

Ovo je Milenko Pudar, banjalučanin koji je juče nastradao u saobraćajnoj nesreći kod Mostara.
Deminer, većinu svog života proveo je gledajući smrti direktno u oči.

Kada se bavite jednim od najopasnijih poslova na svetu, onda je jedini lek biti pozitivan svakodnevno.
Takav je upravo bio i Milenko, imao je lek za sve, osim za svoju šećernu bolest.

Ostvarila su se njegova najgora očekivanja i dobio je Milenko juče napad u sred vožnje na putu smrti između Jablanice i Mostara, simptomi ove bolesti su sušenje usta, uspavanost i zamućen vid.

Nije Milenko mogao da uradi ništa, ali mi kao društvo jesmo.
Momak koji je Milenkovu vožnju ispratio snimanjem i komentarisanjem kako je osoba verovatno pijana, nije uradio ništa kako bi ablendovanjem ili zvučnim upozorenjem skrenuo pažnju vozaču.

Na kraju se Milenko zabio u autobus a osoba koja je snimala uz smeh je prokomentarisala kako ovaj više nije živ već je Šehid.
Da bi na kraju dodao kolegi "to je taj snimak legendo."

Muhamed Softić koji je snimao verovatno nije znao da se i Milenkova duša u tom trenutku smijala jer u smrt je otišla sama i nije odvela nikog drugog, što bi verovatno bio slučaj da se umesto autobusa našao automobil.

Milenko je uvek govorio da on u svom poslu ima pravo samo na jednu grešku, i da ako je napravi voleo bi da sa sobom u smrt ne povede nikog drugog.

Ova nesreća je pokazala potpunu degradaciju našeg društva, dotakli smo dno.
Gde je nestala ljubav čoveka prema čoveku, gde je nestalo čojstvo, i gde je nestao, što bi moj deda rekao obraz...

Onaj ko potisne i izgubi emocije umro je i prije svoje smrti.
Muhamed Softić je vrlo opasna osoba sa potpunim odsustvom ljudske emocije, on je u stvari tempirana bomba, ali nije jedini...

Ubrzavanje vozila dok je drugo vozilo u fazi preticanja i ne pružanje prve pomoći učesnicima saobraćajne nesreće, jedni su od najtežih saobraćajnih prekršaja.

Policija je uhapsila Muhameda Softića iz Tešnja zbog ne pružanja prve pomoći, ali verujem da to porodici Pudar ne znači ništa.

Milenko je iz Banjaluke otišao u Hercegovinu, tamo gde je posla bilo najviše, ali i opasnosti.
Tamo je proveo poslednje godine svog života i skončao je onako kako je i živeo, tiho...

Milenko Pudar je u svojoj karijeri očistio od mina hiljade hektara zemljišta koje je kao obradivo vraćeno mnogim porodicama.

Godine svog života proveo je u šumama otkopavajići mine i moleći Boga da i taj dan prođe mirno i da tišinu dana ne prekine sablasna eksplozija, a već jednom je svedočio pogibiji kolege na terenu.

U svojoj karijeri spasao je hiljade života, a mi juče nismo uspeli jedan jedini, njegov.

Naše društvo se nalazi u okovima poremećenog sistema vrednosti, al' možemo mi i dublje.

Nije Milenko juče nastradao, on će kroz svoja dela nastaviti da živi, nastradali smo mi...

Piše: Dean Savičić