GARAŽA forum

Bolje reći, šta smo dobili. Bes, stalno nezadovoljstvo, ogromnu količinu snobizma, licemerja,...

@ zuza
Tvoje misljenje je da je zaista ta drzava sve to gurala iz sopstvenih sredstava a ne zaduzivanjem? Pred kraj su vec bile osetne mere da se smanji odliv novca iz drzave i da se smanji deficit.

Ok, daj da vidimo te kredite, koliko tacno placamo za taj period?

A koliko smo kredita uzeli posle toga. I sta smo uradili sa tim parama.

dragvorl napisao: 16 Jan 2019, 13:56 @ zuza
Tvoje misljenje je da je zaista ta drzava sve to gurala iz sopstvenih sredstava a ne zaduzivanjem? Pred kraj su vec bile osetne mere da se smanji odliv novca iz drzave i da se smanji deficit.

Taman posla. Ja ne znam da li su to krediti, ili zaradjene pare, ili su krediti vraceni i u kojo meri...

Ono sto znam je da masa ljudi koristi opravdanje tipa:
“Ziveli smo od kredita. Generacije su zaduzene. I sl.”

Znaci, ja kao dete iz radnicke porodice, znam kako sam ziveo i kako se zivelo, ali hocu da mi se objasni sta to nije valjalo, koji su to krediti, kako se to ocitovalo na cijim primanjima, kako je neko iz zarade mogao da zakljuci koliko mu pripada a koliko je zaduzen za kredit.

Kao kec na deset.

Upravo tekst sa B92:

“Kako se sedamdesetih godina ceo Holivud sjatio u Beograd“

https://www.b92.net/kultura/vesti.php?n ... id=1494010

U srpskoj prestonici Đina Lolobriđida je hrabro gackala u visokim štiklama po neočišćenom snegu sa trotoara, Robert de Niro je igrao kolo u Metropolu, Džek Nikolson je gotovo neprimećen tumarao Knez Mihailovom, a Kirk Daglas se pred svima svađao sa ženom u "Klubu književnika", da bi je na kraju izbacio iz kafane.

Kada su na dvorani Kulturnog centra u Beogradu popucala stakla biletarnice od navale posetilaca Politikine revije repriznih filmova 1970. godine, Beograd je shvatio da mu je potreban internacionalni filmski festival. Organizatoru revije Milutinu Čoliću, novinaru Politike, ponuđeno je da napravi pravi filmski festival.

Tako je Prvi beogradski međunarodni filmski festival započeo svoj život 8. januara 1971. uz slogan "Hrabri novi svet", kao aluziju na istoimeni distopijski roman engleskog pisca Oldosa Hakslija.

U Domu sindikata filmom "Meš" (M.A.S.H.) Roberta Altmana otvoren je FEST na kojem je tada prikazano još 72 filma iz 20 zemalja. Filmove je pogledalo 105.000 ljudi, a rekord u gledanosti FEST je dostigao 1977. godine, kada je zabeleženo 252.332 posetioca.

U vreme kada su svi veliki svetski festivali ostajali bez publike, u Beogradu se publika bukvalno tukla za karte. Glavni razlog je bio u tome što je publika morala da čeka i do godinu i po da bi videla pojedine svetske filmove, te je FEST predstavljao izvestan prozor u svet kinematografije.

Međutim, FEST nije bio privlačan samo posetiocima, već je predstavljao omiljenu stanicu brojnih svetskih zvezda i holivudskih legendi. Kako su pisali domaći mediji, u vreme velikih društvenih previranja na Zapadu, uspona levičarskih ideja među studentarijom širom sveta, kada su ideje komunizma mnogima još delovale kao svetla budućnost, a jugoslovenski model "socijalizma sa humanim likom" kao most između dva sveta podeljena ideološkim dogmama, Titova država je Zapadu delovala poput liberalnog Diznilenda.

Tako je tog januara Beograd postao filmska Meka koju su posetile najveće filmske zvezde tog perioda: Andžej Vajda, Marija Šel, Bernardo Bertoluči, Denis Hoper, Piter Fonda, Liv Ulman.

Kako su pisale TV Novosti, Piter Fonda i Denis Hoper, junaci aktuelnog svetskog kultnog hita "Goli u sedlu", na čiju projekciju u Beogradu su na prvom Festu ušli samo oni koji su pre toga čekali i po desetak sati u redu za karte, bili su poput bogova palih na ovdašnje polumračne ulice.

Piter Fonda je rekao tada: "Volim sredine u kojima se govori samo o filmu i živi samo za film. Takva je ova beogradska publika, ova sredina u kojoj se izvrsno osećam."

Tokom prvih godina Festa, srpsku prestonicu posetili su legendarni reditelji Frenk Kapra, Frensis Ford Kopola, Rene Kler, Vitorio de Sika, Miloš Forman, Pjer Paolo Pazolini, Roman Polanski i Sem Pekinpo, koji su bili gosti studentskih tribina, a u Skadarliji nije bilo iznenađenje da nabasate na Marčela Mastrojanija, Moniku Viti, Bibi Anderson, Pitera Justinova, Saru Majls, Nina Manfredija, Sibil Šepard, Izabel Iper...

Đina Lolobriđida je hrabro gackala u visokim štiklama po neočišćenom snegu sa trotoara, Robert de Niro je igrao kolce u Metropolu, Džek Nikolson je gotovo neprimećen tumarao Knez Mihailovom, a Kirk Daglas se pred svima svađao sa ženom u "Klubu književnika", da bi je na kraju izbacio iz kafane.
Paralelno sa osnivanjem Festa, Milutin Čolić je došao na ideju da Tito odlikuje najvišim državnim ordenjem deset najistaknutijih filmskih stvaralaca iz različitih država.

Sastavljen je spisak na kojem su bili: Čarli Čaplin, Džon Ford, Fric Lang, Mark Donskoj, Lukino Viskonti, Luis Bunjuel, Akiro Kurosava, Žan Renoar, Lorens Olivije i Ingmar Bergman.

Iako su ljudi iz predsednikovog okruženja sumnjali da će ideja proći ("Gde, bre, Tito da odlikuje filmadžije"), on je dao svoj pristanak, ali je ukaz o odlikovanju potpisao tek dan uoči početka festivala.

U međuvremenu je, na predlog Francuza, Renoar zamenjen sa Rene Klerom, a na Titovu sugestiju ("Dajte i nekog od nesvrstanih") kao jedanaesti dopisan je Indijac Satjadžit Rej, pisale su TV Novosti.

Zanimljivo je da su iz naše ambasade u SAD izrazili zabrinutost oko izbora Džona Forda, koga su u dopisu okarakterisali kao "ljutog antikomunistu", i sugerisali da se umesto njega na spisak stavi provereni antifašista Vilijam Vajler. Međutim, odluka je ipak ostala da se orden ponudi Fordu, koji je, inače, imao čin generala američke vojske. I upravo od njega je stigla prva lična zahvalnost:

"Osećam se bezmerno počastvovan što ću nositi odlikovanje jednog od najvećih boraca protiv fašizma."

Ingmar Bergman je napisao da je sve dotadašnje predloge za odlikovanja odbijao, pa čak i od svog kralja, ali ovaj put je pristao uz reči: "S velikom počašću primam odlikovaljnje od velikog antifašiste Tita."

Čarli Čaplin je napisao: "Maršalu kome čin nije dodeljen ukazom, nego borbom protiv fašizma, ja kao redov te borbe, stajem mirno i salutiram."

Na sličan način su reagovali i ostali predloženi za odlikovanja, a o svemu su danima izveštavali svi veliki svetski mediji. Čaplin je dobio Orden jugoslovenske zastave sa lentom a ostali Orden jugoslovenske zastave sa zlatnim vencem.



I sada ce neko da istrgne iz kontesta “Jeste, ali se cekalo deset sati u redu za kartu, a danas se ne ceka duze od 10 minuta....”

A sad je vest kad neki met dilon dodje na mokru goru, koji je toliko bitan u svetu glume, da moraju da nabroje u vestima sva tri filma koja je snimio

Prošle godine je Monika Beluči otvorila fest, godinu pre Viktorija Abril, malo li je?

zuzazu napisao:Kao kec na deset.

Upravo tekst sa B92:

“Kako se sedamdesetih godina ceo Holivud sjatio u Beograd“

https://www.b92.net/kultura/vesti.php?n ... id=1494010

U srpskoj prestonici Đina Lolobriđida je hrabro gackala u visokim štiklama po neočišćenom snegu sa trotoara, Robert de Niro je igrao kolo u Metropolu, Džek Nikolson je gotovo neprimećen tumarao Knez Mihailovom, a Kirk Daglas se pred svima svađao sa ženom u "Klubu književnika", da bi je na kraju izbacio iz kafane.

Kada su na dvorani Kulturnog centra u Beogradu popucala stakla biletarnice od navale posetilaca Politikine revije repriznih filmova 1970. godine, Beograd je shvatio da mu je potreban internacionalni filmski festival. Organizatoru revije Milutinu Čoliću, novinaru Politike, ponuđeno je da napravi pravi filmski festival.

Tako je Prvi beogradski međunarodni filmski festival započeo svoj život 8. januara 1971. uz slogan "Hrabri novi svet", kao aluziju na istoimeni distopijski roman engleskog pisca Oldosa Hakslija.

U Domu sindikata filmom "Meš" (M.A.S.H.) Roberta Altmana otvoren je FEST na kojem je tada prikazano još 72 filma iz 20 zemalja. Filmove je pogledalo 105.000 ljudi, a rekord u gledanosti FEST je dostigao 1977. godine, kada je zabeleženo 252.332 posetioca.

U vreme kada su svi veliki svetski festivali ostajali bez publike, u Beogradu se publika bukvalno tukla za karte. Glavni razlog je bio u tome što je publika morala da čeka i do godinu i po da bi videla pojedine svetske filmove, te je FEST predstavljao izvestan prozor u svet kinematografije.

Međutim, FEST nije bio privlačan samo posetiocima, već je predstavljao omiljenu stanicu brojnih svetskih zvezda i holivudskih legendi. Kako su pisali domaći mediji, u vreme velikih društvenih previranja na Zapadu, uspona levičarskih ideja među studentarijom širom sveta, kada su ideje komunizma mnogima još delovale kao svetla budućnost, a jugoslovenski model "socijalizma sa humanim likom" kao most između dva sveta podeljena ideološkim dogmama, Titova država je Zapadu delovala poput liberalnog Diznilenda.

Tako je tog januara Beograd postao filmska Meka koju su posetile najveće filmske zvezde tog perioda: Andžej Vajda, Marija Šel, Bernardo Bertoluči, Denis Hoper, Piter Fonda, Liv Ulman.

Kako su pisale TV Novosti, Piter Fonda i Denis Hoper, junaci aktuelnog svetskog kultnog hita "Goli u sedlu", na čiju projekciju u Beogradu su na prvom Festu ušli samo oni koji su pre toga čekali i po desetak sati u redu za karte, bili su poput bogova palih na ovdašnje polumračne ulice.

Piter Fonda je rekao tada: "Volim sredine u kojima se govori samo o filmu i živi samo za film. Takva je ova beogradska publika, ova sredina u kojoj se izvrsno osećam."

Tokom prvih godina Festa, srpsku prestonicu posetili su legendarni reditelji Frenk Kapra, Frensis Ford Kopola, Rene Kler, Vitorio de Sika, Miloš Forman, Pjer Paolo Pazolini, Roman Polanski i Sem Pekinpo, koji su bili gosti studentskih tribina, a u Skadarliji nije bilo iznenađenje da nabasate na Marčela Mastrojanija, Moniku Viti, Bibi Anderson, Pitera Justinova, Saru Majls, Nina Manfredija, Sibil Šepard, Izabel Iper...

Đina Lolobriđida je hrabro gackala u visokim štiklama po neočišćenom snegu sa trotoara, Robert de Niro je igrao kolce u Metropolu, Džek Nikolson je gotovo neprimećen tumarao Knez Mihailovom, a Kirk Daglas se pred svima svađao sa ženom u "Klubu književnika", da bi je na kraju izbacio iz kafane.

A29EC1B0-A22B-4534-968D-AF73EAAADBA2.jpeg

Paralelno sa osnivanjem Festa, Milutin Čolić je došao na ideju da Tito odlikuje najvišim državnim ordenjem deset najistaknutijih filmskih stvaralaca iz različitih država.

Sastavljen je spisak na kojem su bili: Čarli Čaplin, Džon Ford, Fric Lang, Mark Donskoj, Lukino Viskonti, Luis Bunjuel, Akiro Kurosava, Žan Renoar, Lorens Olivije i Ingmar Bergman.

Iako su ljudi iz predsednikovog okruženja sumnjali da će ideja proći ("Gde, bre, Tito da odlikuje filmadžije"), on je dao svoj pristanak, ali je ukaz o odlikovanju potpisao tek dan uoči početka festivala.

U međuvremenu je, na predlog Francuza, Renoar zamenjen sa Rene Klerom, a na Titovu sugestiju ("Dajte i nekog od nesvrstanih") kao jedanaesti dopisan je Indijac Satjadžit Rej, pisale su TV Novosti.

Zanimljivo je da su iz naše ambasade u SAD izrazili zabrinutost oko izbora Džona Forda, koga su u dopisu okarakterisali kao "ljutog antikomunistu", i sugerisali da se umesto njega na spisak stavi provereni antifašista Vilijam Vajler. Međutim, odluka je ipak ostala da se orden ponudi Fordu, koji je, inače, imao čin generala američke vojske. I upravo od njega je stigla prva lična zahvalnost:

"Osećam se bezmerno počastvovan što ću nositi odlikovanje jednog od najvećih boraca protiv fašizma."

Ingmar Bergman je napisao da je sve dotadašnje predloge za odlikovanja odbijao, pa čak i od svog kralja, ali ovaj put je pristao uz reči: "S velikom počašću primam odlikovaljnje od velikog antifašiste Tita."

Čarli Čaplin je napisao: "Maršalu kome čin nije dodeljen ukazom, nego borbom protiv fašizma, ja kao redov te borbe, stajem mirno i salutiram."

Na sličan način su reagovali i ostali predloženi za odlikovanja, a o svemu su danima izveštavali svi veliki svetski mediji. Čaplin je dobio Orden jugoslovenske zastave sa lentom a ostali Orden jugoslovenske zastave sa zlatnim vencem.



I sada ce neko da istrgne iz kontesta “Jeste, ali se cekalo deset sati u redu za kartu, a danas se ne ceka duze od 10 minuta....”

A ko nije hteo da ceka imao je resenje kod cuvenih " tapkarosa"
Citam ovu temu i bas je zanimljivo kontriranje suprostavljenih strana. Kao neko ko je pola zivota proveo u jednom sistemu, a sada u drugom mogao bih da dam neku ocenu, ali zbog iskljucivosti ucesnika diskusije radije bih precutao. I jedan i drugi sistem su imali svoje prednosti i mane, tako da se za siru sliku mora imati malo tolerancije. Nostalgija starijih je sasvim normalna, jer naravno da mi je sve bilo bolje pre 25-30 godina kad sam mislio samo na ribe, kola i sport, a "matorci "( kao sto sam sad ja nekome ) placali struju, komunalije, hranu, moja letovanja ,zimovanja, izlaske itd.
Opet realno bilo je mnogo boljih stvari tada, ali isto tako i neke stvari su sada mnogo bolje nego tada resene.
Ako bas moram da dam ocenu, rekao bih da je prosecna porodica lakse zadovoljavala osnovne potrebe tada nego u danasnja vremena.

Poslato sa Nokia5 uz pomoc tapatoka

^ Apsolutno. Nista nije crno - belo, vec je istina negde na sredini.

Medjutim, iznosenje tvrdnji bez pokrica uvek moze da izazove reakciju barem trazenja dokaza za ono sto se tvrdi, pogotovo od strane savremenika. Ljudi koji su bili svedoci zivota u tom dobu.

R A D I O..........S L O B O D N A..........E V R O P A


Da li se u Jugoslaviji živelo na račun budućih generacija?

- Omer Karabeg: Nedavno je Narodna banka Srbije objavila da Srbija u ovoj godini treba da otplati sumu od 276 miliona eura dugova bivše Jugoslavije. U medijima je odmah počelo da se piše da je dug Titove Jugoslavije, koji Srbija mora ove godine da otplati, pojeo sve ono što je ušteđeno smanjenjem penzija. Kako vi gledate na te računice?

- Vladimir Gligorov: Taj dug nije nepoznat. On je već bio deo ukupnog spoljnog duga sa kojim se računa u Narodnoj banci. Ti dugovi povremeno dolaze na naplatu i to nije ništa neočekivano. Uostalom, to nije neka velika suma, ako se uzme u obzir koliki su ukupni dugovi Srbije.

- Omer Karabeg: Da li je dug od 16 milijardi dolara značio da je Jugoslavija u to vrijeme bila prezadužena?


- Vladimir Gligorov: Najveći dug je bio početkom 80-tih godina kada je iznosio oko 20 milijardi dolara. Tada je to bilo oko 30 posto bruto društvenog proizvoda (BDP), što nije mnogo. Problem je bio što su u to vreme kamate jako porasle, pa je Jugoslavija 1982. godine bankrotirala, ne zbog toga što je dug bio veliki, nego zato što je njegovo refinansiranje bilo jako skupo, a prihoda nije bilo, jer je Jugoslavija tada imala veoma visok spoljnotrgovinski deficit.
Kada je Ante Marković krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina počeo sa privatizacijom i kada su liberalizovani spoljna trgovina i finansijski tokovi, dug je relativno brzo smanjen s obzirom na to da je priliv kapitala za dve godine mandata Ante Markovića bio jako veliki. Zbog toga je uoči raspada Jugoslavije taj dug iznosio oko 16 milijardi dolara. To je svakako veoma mala suma u odnosu na sadašnje dugove zemalja-naslednica bivše Jugoslavije.



- Guste Santini: Nije Jugoslavija bila prezadužena. Sam dug nije bio velik ali, s obzirom na visoke kamate, nije mogla izvršavati svoje obaveze i dogodilo se to što se dogodilo. To je, po mom dubokom uvjerenju - možda sam malo prestar, pa gledam stvari na drugačiji način - bio daleko jednostavniji problem nego ovaj što ga danas imaju države bivše Jugoslavije.

- Vladimir Gligorov: Sve postjugoslovenske države imale su veoma nisku zaduženost u trenutku kada su se osamostalile, jer su i dugovi, koje su nasledile, bili mali. Jugoslaviji nisu bili problem dugovi. Problem je bio privredni i politički sistem.


- Omer Karabeg: Oni koji kritikuju bivšu Jugoslaviju često ističu da je standard u toj zemlji bio dobar zahvaljući inostranim kreditima i da su ljudi tada živeli dobro na račun budućih generacija, to jeste da stanovnici postjugoslovenskih država otplaćuju dugove svojih očeva i dedova. Ima li u tome istine?

- Guste Santini: Stvar je političkog opredjeljenja i politički svako može tvrditi što hoće. Činjenica je da je u Jugoslaviji inozemni dug bio oko 30 posto BDP-a. Danas je on u Hrvatskoj 104 posto BDP-a.

- Vladimir Gligorov: Kada se tvrdi da su stanovnici bivše Jugoslavije živeli na račun sadašnjih generaciji, treba imati u vidu da su se krediti uloženi u investicije sami otplaćivali, a što se tiče potrošačkih kredita, oni su bili na kraći rok, pa nisu mogli biti preneti na buduće generacije. Države bivše Jugoslavije su nakon raspada zemlje nasledile uglavnom veoma niske dugove, što nije predstavljalo nikakvo ozbiljno opterećenje. Šta više, kad je reč o proizvodnim kapacitetima, zemlje bivše Jugoslavije - Slovenija je izuzetak - su devedesetih godina manje-više uništile to što su nasledile.

Danas u državama bivše Jugoslavije imate nagomilane dugove koji će ostati budućim generacijama, tako da se može reći da je vlast u svim postjugoslovenskim državama - najviše u Hrvatskoj i Srbiji - opteretila buduće generacije značajnim dugovima.

Ceo tekst na:
https://www.slobodnaevropa.org/a/u-titi ... 91355.html

Evo primer jedan: koliko je koštao npr aerodrom u Bihaću, čemu je poslužio, i da li su te pare mogle bolje da se iskoriste i ko vraća taj dug?

Citat:
Четрдесетак објеката стратешке намене градјених све до ’90. година, коштали су тадашњу државу око 90 милијарди УС долара. Процена каже да би, без таквих војних улагања, Југославија већ око 1970. године могла имати стандард суседне, високо развијене, Аустрије. Требало је да објекат буде такав да служи у наредним деценијама без већих преправки и тако оправда идеју настанка и огромна средства (око 4.000.000.000 УС $ према једним, односно 8.500.000.000 УС$ према другим изворима).

Koji su to ''izvori''?

90 milijardi dolara? Da nije malo preterano? Najveci aerodrom danasnjice Yeni Havalimani u Istanbulu kosta 4X manje...

Nije samo jedan (Željava) nego gomila tih objekata zajedno...Ozbiljne pare.

Ne znam ta gora statistika šta znači, kad je država bankrotirala, štampala godinama milione i milijarde... Evo možeš i sad izvuci danasnju Srbiju, javni dug joj je 55% BDP, eto šta nije to puno, nezaposlenost isti % kao SFRJ onomad. a gdp per capita vrlo slicno... I šta sad?

Koji su to objekti koji kostaju 90 milijardi dolara? Zivo me zanima... Pa jedan aerodrom ne cine samo piste, nego i masa objekata uz njega. Najveci aerodrom na svetu je ispod 15 milijardi $ sa svim pratecim objektima (pristanisna zgrada, hangari, toranj.....). Ajmo malo da budemo realni.

Javni dug jeste 55,9% BDP i po podacima uprave za javni dug za godinu dana je smanjen sa 62% BDP na pomenutih 55,9% sa jednom malom napomenom:

u novcu smo i dalje duzni isto , tj. 24 milijarde $ (uporediti to sa dugom od 16 milijardi $ cele Jugoslavije pre raspada)

Kako?

Promenjena je metodologija obracuna BDP, a u obzir je uneta i kursna razlika gde je dinar ojacao u odnosu na dolar (trecina duga nam je u $).

https://www.gradjevinarstvo.rs/tekstovi ... itova-sfrj

Ekonomija vojnih objekata u bivšoj SFRJ

Tačna suma novca uložena u gradnju aerodroma Željava verovatno nikada neće biti utvrđena. Procene se kreću od 5 do 8 milijardi dolara a najčešće upoređenje jeste da je SFRJ sa tim parama mogla da sagradi auto-put sa četiri trake "od Triglava do Đevđelije". Postoje i tvrdnje da bismo još u ono vreme dostigli standard Austrije samo da je toliko novac uložen u razvoj privrede i drugih grana osim vojske, jer, podzemni aerodromi samo su jedan od tipova podzemnih vojnih objekata bivše JNA.

Podsećamo i na podzemno atomsko sklonište građeno do kraja 70-ih godina četrdesetak kilometara južno od Sarajeva. Namena mu je bila da sačuva maršala Josipa Broza Tita i 350 njegovih najbližih saradnika u slučaju nuklearnog rata. Izgradnja kompleksa na dubini od 280 metara, sa rezervoarom sveže vode, moćnim agregatima, ventilacionim sistemom, konferencionim salama i privatnim odajama potrajala je 26 godina i koštala je 4,6 milijardi dolara.

- Ako prevedete količinu novca utrošenu na izgradnju ovog bunkera u druge projekte na koje je mogao da se potroši, kao što su izgradnja škola ili puteva, pada vam na pamet da se ratovi u bivšoj Jugoslaviji možda ne bi desili da su prioriteti u investicijama bili drugačiji - rekao je Petar Ćuković o ovom projektu.

Aha, ne bi se rat desio da su napravljene skole...zaratilo se zbog skola i puteva.

Послато са Redmi Note 4 уз помоћ Тапатока