GARAŽA forum

Citat iz teksta:


Nije nepoznato da se u SFRJ se najbolje živelo u godinama kada se zemlja najviše zaduživala (1975-1979) i u drugoj godini mandata vlade Ante Markovića (1990), što će reći – u vremenima kada su stvarane iluzije prosperiteta (živelo se daleko iznad produktivnosti) i kada je ugrožavana i trošena ekonomska supstanca države. Zemlja je već 1979. godine bila u velikim ekonomskim problemima, koji su se produbljivali do njenog raspada – svaka savezna vlada je ostavljala nagomilane goruće probleme narednoj.

Milka Planinc je maja 1982. godine prihvatila mandat s namerom da sprovede preporuke MMF-a, ali za vreme njenog mandata nije došlo do neophodne fiskalne i monetarne centralizacije. Te godine došlo je do „pucanja“ spoljne likvidnosti SFRJ – država je te godine utrošila devizne rezerve do poslednjeg dolara, ali nije mogla da servisira (otplaćuje) sve svoje obaveze prema inostranim poveriocima. Čak je i dva puta došlo do „zadržavanja“ (privremene zaplene) aviona JAT-a na inostranim aerodromima

Tih godina, u očajničkim pokušajima države da dođe do deviza, nezvanično je uveden „sistem 1:3:9“ – građaninu koji u neku domaću banku donese određenu svotu deviza, pomenuta banka je odobravala kredit u trostruko većoj dinarskoj protivvrednosti; zatim je građanin sa odobrenim dinarskim sredstvima kupovao devize na „crnom tržištu“ i odlazio u drugu domaću banku da podigne novi kredit, koji je sada bio devetostruko veći u odnosu na početni devizni ulog. Oba odobrena kredita je narednih godina inflacija obezvređivala, a dugoročno gledano, banke (država) su bile na gubitku. Drugi primer je legalizacija „kupovine“ radnih mesta – domaći povratnici sa „privremenog rada iz inostranstva“ su mogli da „udružuju sredstva sa radnim organizacijama“, odnosno oni bi uplatili preduzeću devizna sredstva (npr. 15.000 DM) u zamenu za zasnivanje stalnog radnog odnosa.

Iznuđene mere štednje vlade Milke Planinc (nagomilani problemi su, ipak, nasleđeni iz prethodnog vremena) izazvala je velike potrese u privredi i posledice na životni standard stanovništva. Celokupni uvoz koji nije bio namenjen proizvodnji bio je zabranjen, uključujući i robu široke potrošnje. Građani su se susretali sa restrikcijama električne energije i nestašicama kafe, šećera, ulja, deterdženta itd

Svi ekonomski indikatori su bili negativni i u stalnom pogoršanju posle 1982. godine. Krajem 1984. godine prosečan lični dohodak (plata) bio je za oko 70% niži od zvanično proglašenog minimuma za četvoročlanu porodicu, a deo stanovništva koji je živeo ispod nivo siromaštva popeo se sa 17% na 20%“. Prema zvaničnoj statistici stopa nezaposlenosti se iz godine u godinu povećavala – sa 13,8% (1979-1981) na 16,6% (1986); u 1985. godini 59,6% nezaposlenih je bilo mlađe od 25 godina (oko 38% stanovnika SFRJ je bilo mlađe od 25 godina).

http://www.nspm.rs/images/stories/hroni ... ac-bon.jpg

http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/r ... alphabet=l

Apropo kupovine drugog auta za vozikanje po par-nepar ograničenju, realno?
https://www.blic.rs/biznis/vesti/istraz ... lo/g2zrwf0

Radi preglednosti razbijeno u odvojene celine.

https://www.rts.rs/page/stories/sr/stor ... odine.html

Analiza Njujork tajmsa o Jugoslaviji iz 1985. godine

Ekonomski problemi Jugoslavije

Većina današnjih problema Jugoslavije povezana je sa ekonomijom. Nekoliko statističkih detalja otkriva tešku situaciju u zemlji. Jugoslavija duguje 20 milijardi dolara stranim bankama i vladama, pa je među najzaduženijim zemljama. Nezaposlenost iznosi 17 odsto, što je najviša stopa nezaposlenosti u Evropi. Stopa inflacije skočila je na 85 odsto godišnje. Od 1980. godine, standard života pao je za 30 odsto.

U fabrici TOZ, kao i u nizu drugih fabrika širom zemlje, situacija je jako loša, a potražnja za njihovom proizvodnjom pada.

"Živimo na kredit. Ne znamo šta će se dogoditi u narednih pet godina, već smo smanjili plate samo kako ne bismo ljudima dali otkaze", rekao je portparol navedene kompanije u Zagrebu.

Neefikasnost i apatija dostigli su zaprepašćujući nivo. Prema procenama Zapada, četvrtina, od šest miliona radnika zaposlenih u javnom sektoru, je nepotrebni višak.

Svakog dana 700.000 radnika nalazi se na bolovanju, a 600.000 proslavlja praznike. Oni koji se i pojave na poslu rade u proseku 3,5 sata dnevno.

Uprkos novoj opremi u pogonima, potrebno je 1.500 sati rada kako bi se proizveo vagon. Taj isti vagon 1970. godine bio je proizveden za 1.000 sati rada.

Jugoslovenski službenici za aktuelnu situaciju krive cene nafte i strane vlade. Svi su im krivi, osim njihove verzije socijalizma. Činjenice govore drugu priču – zapadne banke finansijski su pomagale jugoslovenskoj ekonomiji godinama.

Čak su 1983. godine spasili zemlju od bankrota hitnom pozajmicom od šest milijardi dolara, a prošle godine su izvori iz Bona i Vašingtona uveravali jugoslovensku premijerku Milku Planinc da postoji politička potpora za nove kredite.

U temeljima jugoslovenske ekonomije nalazi se Titovo radničko samoupravljanje, idealistički program koji je u praksi podbacio, te nije ostvario zacrtana obećanja. Menadžeri se biraju po ideološkom ključu, a ne po stručnosti.

https://www.nezavisne.com/zivot-stil/zi ... -EU/437173

Kako se živjelo u Jugoslaviji u odnosu na EU?

https://www.media.ba/bs/mediametar/jugo ... statistika

Jugoslavija, privid i statistika

Osvrnimo se i na „zlatne sedamdesete“. Starije generacije danas s nostalgijom pamte sedamdesete kada je standard rastao zahvaljujući stranom zaduživanju i usmjeravanju sredstava u javnu potrošnju. U tom periodu prosječne plate kretale su se oko 500 DM i rast standarda je bio vidljiv iz godine u godinu, i život je, hajmo reći, bio pristojan. Međutim, za rast standarda nije bilo ekonomskog pokrića. Tako je stanarina za stan od 50 m2 1980. iznosila 13,8 DM. Bila je to bagatela. Ali treba imati na umu da su korisnici društvenih stanova bili privilegovana kasta petine stanovništva, koliko je otpadalo na društvene stanove. Ostalih 80 posto zaposlenih morali su se dovijati u sistemu u kome banke nisu odobravale stambene kredite pa je dolazilo do zloupotreba kredita „zelenog plana“ i drugih privrednih kampanja čija su se sredstva prelila u vikendice. Ali tu su priliku imali privilegirani.

U razdoblju 1979-1984. standard je pao za 34 posto a penzije 40 procenata. Investicije su sa 34 posto BDP-a iz 1980. pale na manje od 20 postotaka u 1984.... Gubici rastu. Kuriozitet je da je za osvajanje proizvodnje tenka M-84 u „Đuri Đakoviću“ potrošeno tri milijarde tadašnjih dolara bez da je išta vraćeno od tog novca. Afera Agrokomerc pojela je direktno 500 miliona dolara, koliko je iznosio mjenični dug. Zaboravlja se da su svi prihodi BiH (od 1988.) oporezovani sa 3% kako bi Republika povjeriocima namirila polovina duga – 250 miliona dolara.

Cijena „stojadina“

Na primjeru popularnog „stojadina“ pokazaćemo učinke inflacije. „Zastava 101“ 1980. koštala je 7200 DM. Godinu kasnije 9000 DM i trebalo je izdvojiti gotovo dvadeset prosječnih plata.

Trošenja bez pokrića, nereformirana ekonomija i partijska kontrola akumulacije, došli su na naplatu. Vladimir Gligorov kaže da je Jugoslavija 1982. bankrotirala. Te godine se javljaju nestašiće kafe, benzina, uvoznih lijekova i druge uvozne robe. Za vožnju automobilima jedno vrijeme važi pravilo par-nepar. Vlada Milke Planinc bezuspješno je pokušala liječiti teško oboljelu ekonomiju. Ekonomista Gligorov tvrdi da je bankrot nastupio ne zbog toga što je spoljni dug bio visok (30% BDP-a) već zbog toga što je refinansiranje duga bilo jako skupo a prihoda nije bilo. Spoljno trgovinski deficit se iz godine u godinu povećavao.

http://www.makroekonomija.org/0-dragova ... eg-zivota/

SFRJ – ILUZIJA ILI STVARNOST BOLJEG ŽIVOTA

Prezentirane su cene u dinarima (prosečne za analizirane godine) od 1980-1991 godine. Računa se da su krajem sedamdesetih i početak osamdesetih (do 1983) bile ’’zlatne godine’’ životnog standarda u SFRJ. Autor nije imao relevatne podatke o cenama pre 1980 tako da nije bilo uputno prezentirati nešto što može uticati na kvalitet zaključivanja.

Indikativno je da su prosečne zarade u Srbiji bile od 350-500 DEM što je gotovo dva puta manje nego sada. Ali treba imati u vidu i činjenicu da ni DEM nije bila iste kopovne moći pre 35 godina i sada. Adekvantim preračunovanjem (korekcija za nemačku inflaciju) zarada u markama u sadašnjoj vrednosti su bile oko 750-800 DEM ili blizu prosečne zarade u Srbiji u 2016 godini.

Medjutim, analiza kupovne moći tih zarada po godinama merena količinom dobara i usluga daje daleko bolju reprezentativnost u zaključivanju.

Samo mali broj namirnica se u 1980-1991 mogao kupiti količinski više za prosečnu platu nego sada. Ovo upućuje na zaključak da je zlatno doba standarda u to vreme bila mantra ili velika iluzija.

Mesec dana nakon Titove smrti, u junu 1980., savezna vlada je devalvirala dinar za 30%, a zatim će se devalvacije redjati jedna za drugom sve do raspada Jugoslavije.

1983. Jugoslavija je službeno bankrotirala, iako to nikad svojim građanima nije objavila (no objavili su drugi), te prestala plaćati sve obaveze prema inostanstvu, što je rezultiralo velikim nestašicama.

U Jugoslaviji su svi bili zaposleni?

Jesu, ako su kupili kartu za Nemačku u jednom smeru. Takvih je bilo preko pola miliona samo u prvih pet godina nakon što je Tito otvorio granice, u periodu 1968 – 1973., a kasnije im se pridružilo još oko milion ljudi. Pad nezaposlenosti u tim godinama upravo odgovara broju ljudi koji su – odselili. Službeni podaci o nezaposlenosti u SFRJ kažu: ona se osamdesetih uglavnom kretala oko 15-16%, dakle bila je nešto niža nego u Srbiji pre krize, i nešto malo viša nego što je to danas. Problem je međutim što je ona eksponencijalno rasla iz godine u godinu, naročito među visokoobrazovanima.

No nezaposlenost je jako varirala među republikama. Tako je u Sloveniji bila na nivou tzv. prirodne nezaposlenosti, oko 4-5%, u Hrvatskoj se uglavnom kretala između 8 i 9%, dok je na Kosovu dostizala neverovatnih 57%, u Srbiji oko 15-16%.Nekoliko konkretnih brojki: u Hrvatskoj je službena nezaposlenost 1988 iznosila razmerno niskih 8,5%, a dve godine kasnije, u poslednjoj godini pre rata, 8,6%. U Sloveniji je te godine iznosila, opet po podacima SFRJ, 4,8%, a u Srbiji oko 16,8%, dok je u BiH dosezala 20,6%.

Reklo bi se malo bolje nego danas. Međutim, postoje nezgodne činjenice koje malo menjaju te brojke. Posledica je to fenomena na koje je Mencinger ukazao u knjizi „Otvorena nezaposlenost i zaposleni bez posla“. Kao prvo, oni su došli do podatka da je, pored 268.000 službeno nezaposlenih 1968. godine, kad je nezaposlenost službeno iznosila samo 7,2%, postojalo još bar 135.000 osoba koje su aktivno tražile posao ali nisu bile zavedene na birou. Do sredine osamdesetih, broj službeno nezaposlenih se popeo na preko milion, a uz to je postojalo još oko 400.000 osoba koje nisu bile zavedene na zavodu. Da stvar bude još gora, latentna nezaposlenost u poljoprivredi je iznosila neverovatnih 1.400.000 ljudi, jer je Jugoslavija članove porodica seoskih domaćinstava vodila pod zaposlene.

No, to je manji problem. Sve studije, domaće i strane, su upućivale da u Jugoslaviji postoji ogromna skrivena nezaposlenost, kao posledica „političkog zapošljavanja“. Naime, postojao je, prema svim istraživanjima, višak zaposlenih koji je iznosio 20-30% radne snage, zavisno od autora studije i godine kad je istraživanje vršeno. Radilo se o ljudima koji su samo na papiru imali radno mesto, ali su zapravo bili čisti „tehnološki višak“, balast. To je bilo naročito izraženo u velikim državnim sistemima koji su služili i kao socijalni amortizer. Mnogi su bili zaposleni samo statistički, a u stvarnosti nisu dolazili na posao, ili su jednostavno sedeli na radnom mestu, ne radeći ništa. Osamdesetih su sve češći postali „prinudni godišnji“ neplaćeni odmori, koji su znali potrajati po godinu i više dana

Danas ljudi rado pamte sedamdesete kad je standard je rastao zahvaljujući zaduživanju i usmeravanju sredstava u javnu potrošnju. Upravo zato se jugonostalgičari prisećaju „zlatnih sedamdesetih“. Međutim, taj veštački rast je doveo do najveće krize u istoriji Jugoslavije, koja je i dopinela raspadu. Industrija u koju se ulagalo nije donela očekivanu dobit, naprotiv, pokazala se kao kamen oko vrata.
------------------------------------------------------------------------------



ps. molim moderatore da ostave članke da može ko hoće da se upozna iz više izvora i sami zaključe koliko je bilo dobro ili loše ekonomsko stanje u državi na opštem nivou, ne subjektivnog statusa pojedinca.

znaci ovo pisanije je relevantnije od onog sto smo mi tj nasi roditelji proziveli i izneli svoje vidnjene i utiske iz prve ruke tj licnog iskustva? pa mi i pisemo o subjektivnom statusu nego izgleda je taj subjektivni status kod svih koji ovde pisu sem kod tebe???

Pa kako može subjektivni osećaj da bude merodavan za takve stvari? Isto tako se može javiti neko ko je zlatnih 70-ih bio u tom milionu ljudi što je držala poslala u Nemačku jer nije bilo posla, ili možda neko čijem su dedi sve oteli posle Dr.sv. rata ili neko kome su preci bili na Golom otoku?
Zato je bolje videti zvanične podatke i gotovo, brojke nemaju emocije.

pa problem je sto zvanicni podaci kazu jedno a ispade da je vecina zivela suprotno tome? koliko nas je ovde napisalo da je fino zivelo a ja znam jos gomilu ljudi iz svog okruzenja kao i rodbinu koja isto nije grcala u tom periodu, pa kako onda cela YU bila u losoj situaciji, nesto se tu ne slaze

OMP napisao: 19 Jul 2020, 12:27 znaci ovo pisanije je relevantnije od onog sto smo mi tj nasi roditelji proziveli i izneli svoje vidnjene i utiske iz prve ruke tj licnog iskustva? pa mi i pisemo o subjektivnom statusu nego izgleda je taj subjektivni status kod svih koji ovde pisu sem kod tebe???

Ovo što je ovde napisano je sve tačno.

ljubitelj napisao:http://www.makroekonomija.org/0-dragova ... eg-zivota/

SFRJ – ILUZIJA ILI STVARNOST BOLJEG ŽIVOTA

Prezentirane su cene u dinarima (prosečne za analizirane godine) od 1980-1991 godine. Računa se da su krajem sedamdesetih i početak osamdesetih (do 1983) bile ’’zlatne godine’’ životnog standarda u SFRJ. Autor nije imao relevatne podatke o cenama pre 1980 tako da nije bilo uputno prezentirati nešto što može uticati na kvalitet zaključivanja.

Indikativno je da su prosečne zarade u Srbiji bile od 350-500 DEM što je gotovo dva puta manje nego sada. Ali treba imati u vidu i činjenicu da ni DEM nije bila iste kopovne moći pre 35 godina i sada. Adekvantim preračunovanjem (korekcija za nemačku inflaciju) zarada u markama u sadašnjoj vrednosti su bile oko 750-800 DEM ili blizu prosečne zarade u Srbiji u 2016 godini.

Medjutim, analiza kupovne moći tih zarada po godinama merena količinom dobara i usluga daje daleko bolju reprezentativnost u zaključivanju.

Samo mali broj namirnica se u 1980-1991 mogao kupiti količinski više za prosečnu platu nego sada. Ovo upućuje na zaključak da je zlatno doba standarda u to vreme bila mantra ili velika iluzija.

Mesec dana nakon Titove smrti, u junu 1980., savezna vlada je devalvirala dinar za 30%, a zatim će se devalvacije redjati jedna za drugom sve do raspada Jugoslavije.

1983. Jugoslavija je službeno bankrotirala, iako to nikad svojim građanima nije objavila (no objavili su drugi), te prestala plaćati sve obaveze prema inostanstvu, što je rezultiralo velikim nestašicama.

U Jugoslaviji su svi bili zaposleni?

Jesu, ako su kupili kartu za Nemačku u jednom smeru. Takvih je bilo preko pola miliona samo u prvih pet godina nakon što je Tito otvorio granice, u periodu 1968 – 1973., a kasnije im se pridružilo još oko milion ljudi. Pad nezaposlenosti u tim godinama upravo odgovara broju ljudi koji su – odselili. Službeni podaci o nezaposlenosti u SFRJ kažu: ona se osamdesetih uglavnom kretala oko 15-16%, dakle bila je nešto niža nego u Srbiji pre krize, i nešto malo viša nego što je to danas. Problem je međutim što je ona eksponencijalno rasla iz godine u godinu, naročito među visokoobrazovanima.

No nezaposlenost je jako varirala među republikama. Tako je u Sloveniji bila na nivou tzv. prirodne nezaposlenosti, oko 4-5%, u Hrvatskoj se uglavnom kretala između 8 i 9%, dok je na Kosovu dostizala neverovatnih 57%, u Srbiji oko 15-16%.Nekoliko konkretnih brojki: u Hrvatskoj je službena nezaposlenost 1988 iznosila razmerno niskih 8,5%, a dve godine kasnije, u poslednjoj godini pre rata, 8,6%. U Sloveniji je te godine iznosila, opet po podacima SFRJ, 4,8%, a u Srbiji oko 16,8%, dok je u BiH dosezala 20,6%.

Reklo bi se malo bolje nego danas. Međutim, postoje nezgodne činjenice koje malo menjaju te brojke. Posledica je to fenomena na koje je Mencinger ukazao u knjizi „Otvorena nezaposlenost i zaposleni bez posla“. Kao prvo, oni su došli do podatka da je, pored 268.000 službeno nezaposlenih 1968. godine, kad je nezaposlenost službeno iznosila samo 7,2%, postojalo još bar 135.000 osoba koje su aktivno tražile posao ali nisu bile zavedene na birou. Do sredine osamdesetih, broj službeno nezaposlenih se popeo na preko milion, a uz to je postojalo još oko 400.000 osoba koje nisu bile zavedene na zavodu. Da stvar bude još gora, latentna nezaposlenost u poljoprivredi je iznosila neverovatnih 1.400.000 ljudi, jer je Jugoslavija članove porodica seoskih domaćinstava vodila pod zaposlene.

No, to je manji problem. Sve studije, domaće i strane, su upućivale da u Jugoslaviji postoji ogromna skrivena nezaposlenost, kao posledica „političkog zapošljavanja“. Naime, postojao je, prema svim istraživanjima, višak zaposlenih koji je iznosio 20-30% radne snage, zavisno od autora studije i godine kad je istraživanje vršeno. Radilo se o ljudima koji su samo na papiru imali radno mesto, ali su zapravo bili čisti „tehnološki višak“, balast. To je bilo naročito izraženo u velikim državnim sistemima koji su služili i kao socijalni amortizer. Mnogi su bili zaposleni samo statistički, a u stvarnosti nisu dolazili na posao, ili su jednostavno sedeli na radnom mestu, ne radeći ništa. Osamdesetih su sve češći postali „prinudni godišnji“ neplaćeni odmori, koji su znali potrajati po godinu i više dana

Danas ljudi rado pamte sedamdesete kad je standard je rastao zahvaljujući zaduživanju i usmeravanju sredstava u javnu potrošnju. Upravo zato se jugonostalgičari prisećaju „zlatnih sedamdesetih“. Međutim, taj veštački rast je doveo do najveće krize u istoriji Jugoslavije, koja je i dopinela raspadu. Industrija u koju se ulagalo nije donela očekivanu dobit, naprotiv, pokazala se kao kamen oko vrata.
------------------------------------------------------------------------------



ps. molim moderatore da ostave članke da može ko hoće da se upozna iz više izvora i sami zaključe koliko je bilo dobro ili loše ekonomsko stanje u državi na opštem nivou, ne subjektivnog statusa pojedinca.

Odličan tekst, hvala.

Odlican serijal. Hotel je izgledao fantasticno. U to vreme verujem da je parirao sto se arhitekture tice mnogo mocnijim drzavama.

Pored samog parka Bukovičke banje postoji zdanje koje je i moderno i oronulo istovremeno. Naleteo sam na njega slučajno, u šetnji. Delovalo mi je nekako novije/modernije od ostalih zgrada, ali u katastrofalnom stanju.

Kad sam se raspitao, ispostavilo se da je to napravljeno tamo negde osamdesetih, ali da nikada nije pušteno u funkciju. Vremenom je propalo i oronulo...skupljali se narkomani, bacano đubre u bazene...

T-T

^^
Elitna prostitucija i kockanje, i onda i sada

Impozantne su mi te gradjevine, i nikada se nece obnoviti. Nijedna!

Neverovatno mesto, ne verujem da su drugovi tu zalazili, mada bilo bi lepo videti neke liste gostiju