GARAŽA forum

По ослобађању Београда крајем 1944. године, припадници ОЗН-e су упали у кућу војводе Бојовића. Остарели војвода, обучен у кућни мантил и не знајући о коме је реч, зачуђено је упитао официре НОБ-а, да му се представе. Официри испрва нису обраћали пажњу на њега, мислећи да се ради само о неком анонимном старцу. Међутим, када су на столици спазили шињел са војводским ознакама, почели су да се опходе према њему на крајње недостојан начин, да га шамарају и понижавају, док је војвода само немоћно гледао како му по кући разбацују и газе униформу, одликовања, сабљу и слушао увреде. Након тога је ухапшен.[g][35] Млађег сина Добрицу, који је прискочио у помоћ оцу, док су га војници понижавали, су такође ухапсили и послали на десетогодишњу робију, под оптужбом да је био сарадник четника.[36] У затвору је војвода Бојовић свакодневно физички малтертиран и понижаван. Након неког времена пуштен је у видно измученом стању. Преминуо је 19. јануара 1945. године, у својој кући у Београду. Није испоштовано право на сахрану о државном трошку, па је његово тело на таљигама превезено на Ново гробље. Сахрањен је скромно, 20. јануара, без војних почасти у породичну гробницу, а сахрани није присуствовао нико, јер је пред саму сахрану, ОЗН-а преко Радио Београда објавила вест да ће, ако неко од грађана Београда покуша да дође на сахрану војводе Бојовића на Новом гробљу, бити ухапшен и кривично гоњен.[35] За то су се постарали људи у кожним капутима који су лично надгледали скромну породичну сахрану. Нису дозвољавали поштоваоцима његовог дела да приђу гробу и одају поштовање.[h][14] Једини је српски бојни војвода који је доживео понижење, изведено од стране унука његових ратника из Балканских и Првог светског рата.[36]

Дуго после смрти је био проскрибован, а његова породица изложена најгрубљем понижавању. Супруга војводе Бојовића, Милева написала је писмо 26. априла 1946. године, Јосипу Брозу Титу, молећи га да јој каже где јој је син затворен и због чега је ухапшен, уверавајући га да никакво зло ником није начинио. Међутим Броз је није удостојио одговором. У то време породица Косте Ракића се старала о Милеви Бојовић до њене смрти 1956. године. По изласку из затвора Добрица није затекао мајку у животу.[36][15]

Xepoj87 napisao:Dobro, to je realno istina, kao i mnoge negativne stvari o cetnicima. Ne mozemo pobeci od negativnih strana komunistickog i cetnickog rezima, takvo vreme bilo.
Opet, ne mozemo bas ni najrealnije hodati cipelama tih ljudi, a cinjenica je da se vecina naroda okrenulo od kralja, za partizane, te se donekle mize zakljuciti da je to bilo manje zlo u datom trenutku.

Sent from my Sony