Ajd i ja da bacim koju a u vezi svih onih priča o partizanima, četnicima, komunjarama, Srbima i sl.
Čuvena priča o tome kako "vojska" (za one mlađe: služenje vojnog roka od 12 meseci u bivšoj Jugoslaviji) menja čoveka, u mom slučaju se pokazala kao potpuno tačna!
U Titovu Mitrovicu (Kosovska Mitrovica) odlazim sa napunjenih 19. god. života (1984, novembarska klasa), kao potpuno socijalistički vaspitan Jugoslovenski omladinac iz Srbije: vaspitan u stilu "bratstva i jedinstva", herojske borbe Partizana, veličine i impozantnosti naše vojske, ... itd.
U Titovoj Mitrovici 1984. (u glavnom garnizonu na obodu jugo-istočnog dela grada, ~1200/1300 vojnika), zatičem i upoznajem se sa sledećim stanjem:
- garnizon se nalazi u neprijateljskom okruženju i na neprijateljskoj teritoriji - Šiptarskoj ... da budemo odmah jasni - oni sebe tako nazivaju: "šćipša" je najpribližniji tačno napisan izgovor te reči na srpskom.
- broj neprijateljskog stanovništva koje okružuje garnizon: ~40-50.000 duša.
- napadi na pripadnije VJ su svakodnevni, oficiri koji žive u T.M. sa velikim rizikom svakog dana odlaze i dolaze na posao a vojsci je strogo zabranjeno da izlazi van kasarne, osim jednom mesečno (u toku subote ili nedelje ... kako ti se već padne).
- takođe se puca se na kasarnu "preko mreže", postoje upozorenja o mogućnosti da nam neko baci i kašikaru u "krug", tokom noći.
- ko je noću na straži u garnizonu, stažari sa metkom u cevi i (obično) ne spava.
- kada su nam roditelji prvi put došli vozom ili autobusom u posetu, posle mesec i nešto, na zakletvu ... na stanici su ih dočekali naši sa vojnim autobusima, kamionima i kampanjolama, da bi ih bezbedno sproveli do garnizona. Usput su bili napadani i kamenovani od strane "neprijatelja" (Šiptara).
- scena je sledeća: unezvereni i rasplakani roditelji (tu pretežno mislim na majke i sestre) izlaze iz naših vozila, potpuno zbunjeni šta je ovo i gde su njihova "deca" došla i da li su živa i zdrava ... jer se oni, kao i mi, ovome nisu nadali tj. o ovome NIŠTA NIKO NIJE ZNAO u SFRJ ... osim onih koji su pomenutim događajima lično svedočili.
- prelazim na unutrašnju situaciju u kasarni: Srba ima šačica (možda 50-tak u vr glave), nešto malo Makedonaca, Bosanaca i po koji Crnogorac, cela kasarna je uglavnom Hrvatsko/Slovenačkog sastava.
- sledi dalji šok za mene: SVI Hrvati i Slovenci su KRŠTENI U CRKVI I IŠLI SU NA VERONAUKU (naravno ono "svi" znači velika većina) i svi u mojoj jedinici su mi prvo rekli da sam Vlah (ili Vla - po naški) a kada sam im obasnio da u istočnoj Srbiji, Vlasi čine manjinu a ne većinu ... nisu mogli da veruju
- zatim su SVI tražili da se izjasnim da sam pravoslavac i nisu mogli takođe da veruju da sam ateista i socijalista po ubeđenju tj. da verujem u bratstvo i jedinstvo (sledi objašnjenje)
- SVI oni su učili ili u školi ili od sveštenika na veronauci, da su Srbi bili neprijateljski narod koji je podjarmio jadne i nevine Hrvate i Slovence u "tamnici naroda" zvanoj Jugoslavija i da se ista zasnivala na rasnoj dominaciji Srba nad ostalima a da su tekovine NOB-a (za mlađe: Narodno oslobodilačka borba Partizana u II.sv.ratu) to ispravile i oslobodile jadne Hrvate i Slovence od Srpske dominacije.
- ja jednostavno nisam mogao da verujem šta oni pričaju, takođe oni nisu mogli da veruju šta ja pričam ... TOLIKO SMO (u početnim mesecima) BILI RAZLIČITI u svojim ubeđenjima.
- a sad malo o idealu zvanom Vojska SFRJ ... tamo i tada sam shvatio ŠTA JE PROPAGANDA (legalno izrečena laž) i ja koji sam pre toga gajio najstrašnije iluzije o veličini i snazi naše oružane sile i hteo da budem profesionalno njen sastavni deo ... ubrzo sam shvatio u kakvoj ZABLUDI sam živeo i u kakve GLUPOSTI SAM VEROVAO!
- vojska je bila jedan običan neorganizovani buljuk pijandura, foteljaša, razočaranih idealista (poput mene) i ko zna čega sve još ... RASPAD TOTALNI !!!
- da skratim: iz vojske sam se vratio sa shvatanjem da je ista teško sranje, da nas većina Hrvata i Slovenaca ne voli ili još gore (mrzi), da je Kosovo odavno prodata zemlja - bukvalno prodata Šiptarima za pare isplaćene ili našima koji su prodali imanja i otišli u Kraljevo, Kragujevac, Niš, Beograd, ili političarima i glavešinama u policiji/vojsci da ne delaju protiv Iridente (šiptarski naziv za pobunjenike, borce za slobodu od Srpske dominacije) ... jednom rečju da sam sve vreme živeo u NEVEROVATNOJ ZABLUDI I LAŽI ZVANOJ SFRJ tj. da je sve to mehur od sapunice koji će jednog dana da prsne
- sve ovo sam ispričao svijim roditeljiva i najboljim prijateljima ... i šta mislite da su mi rekli
... rekli su mi da sam LUD (a to su i stvarno mislili iako su bar roditelji svojim očima deo toga videli) i da ćutim o tome jer ću da zaglavim ćorku!
Uglavnom sam o tome i ćutao ... osim što sam im se slatko najebao svega uzduž i popreko, kada je sve prslo posle 5 godina ... tada su samo
slegli ramenima i onda su oni zaćutali. Jedino što ću večito žaliti je što tada nisam imao muda da pokupim ono malo ušteđevine koju su mi roditelji skupili i da zapalim u inostranstvo - pa šta bude. Čekao sam "siguricu" i imao sam je za Australiju ali - zamislite: moja keva je rekla tom našem daljem rođaku, da je to samo farsa i da me on nikako ne sme odvesti tamo ... kada mi je to lično priznala posle 2-3 godne ... zamalo da je ubijem ali zamalo
... polomio sam umesto toga sto i vrata u kujni i nisam govorio sa njima nekoliko meseci.
Eto tako je počelo moje razdoblje najboljih godina života, koje se je izdimilo i nestalo u '90-tim, u borbi za goli materijalni opstanak ... kao da ih nikada nisam ni proživeo. JEBEM TI JA OVU ZEMLJU I OVAJ USRANI NAROD ... ETO TAKVO MIŠLJENJE JA IMAM O NAMA - SRBIJI I SRBIMA !!!
