Tex brate, pomenuli i Zrenjanin.
Ako tražiš recept za pobunu reci da prosledim, pa da zajedno sa Užičanima o jednom trošku "rešite" problem.
Jeste veliki tekst, ali koga ne mrzi neka pročita. U neku ruku je zanimljiv. Iako u crticama favorizuje jednu osobu, barem nije toliko očigledno, kao u mnogim ostalim tekstovima, veličanje neke stranke kao pozitive u priči.
Кад процветају отровне алге
Изгледа да ће Ужичани лакше доказати да има живота без воде и ваздуха, него што ће се утврдити чији је јавашлук више допринео загађењу акумулационог језера из ког се водом снабдева 60.000 људи
Неће бити чудно ако Ужичани следеће године промене календар, како би петог јануара могли да славе Богојављење. Тог датума је, наиме, целих једанаест дана након што је објављено да је градска вода токсична, натпредседник Владе Александар Вучић „наредио да Ужичани добију воду за пиће“ из Чајетине, уз помоћ војске, најкасније до 25. јануара.
И тако избегну судбину Зрењанина, који већ десет година нема исправну воду.
Некако се погодило да је Аладин Чаробњак протрљао надлежне функционерске главе због проблема отровне воде баш у тренутку када се неколико стотина љутих Ужичана окупило на грађанском протесту заказаном путем Фејсбука. Та чудна „случајност“ омогућила је да вест о бунту на свим телевизијама буде пласирана као већ застарео наставак информације о бризи ППВ-а за здравље 60.000 грађана који се снабдевају водом из језера Врутци, окупираног опасним цијанобактеријама. Већ исте вечери на локалној телевизији појавио се и до тада невидљиви градоначелник Саша Милошевић (СНС) који је суграђанима објаснио да нема разлога за бригу. И чему, уосталом, то ситничарење? Само због чињенице да је информација о канцерогеној води скривана од јавности и да се, након њеног коначног обелодањивања, показао сав онај јавашлук, неспособност и незнање који су до проблема и довели?!
Прича, наизглед, почиње 26. децембра, када је Заводу за јавно здравље било потребно неколико часова да обавести грађане о опасности на коју указује налаз Института Батут. И то само делимично: у води су пронађене алге, а препоруке за коришћење биће дате наредног дана, саопштио је Завод. Недоречено, али довољно за панику: сва флаширана вода у граду распродата је рекордном брзином и уз повремена испољавања беса, па чак и туче. Јавност је, додуше, незваничним каналима била припремљена за ванредне околности: данима уназад, грађани су једни друге обавештавали да „са водом нешто није у реду“ и да не би требало веровати у саопштење Завода од 16. децембра о потпуној исправности воде. Они наивни, који су веровали институцијама, у наредним данима добили су много материјала да потврде научену лекцију. Када је, напокон, 27. децембра саопштено да вода није ни за пиће ни за кување, недостајале су бројне друге важне информације. Шта са купањем, прањем посуђа, прањем зуба...?
Званично, живот је у граду у петак 27. децембра нормализован: продавнице су снабдевене флашираном, а на бројним пунктовима постављене су цистерне са пијаћом водом. Кратке медијске вести, међутим, нису могле дочарати живот у алгограду. Цене флаширане воде кренуле су навише, а тридесетак цистерни размештених у разним деловима града постале су предмет посебне пажње. И то не само због, званично демантованих, навода о сумњивом квалитету чак и те воде, који су на Фејсбуку „документовани“ фотографијама текућине чудне боје пуне разних пливајућих објеката. Изгледа да је „било нечег“ и у гласинама о покушају крађе, па су цистерне оковане ланцима, недовољним, ипак, да сачувају све славине на предвиђеним местима. Појавили су се креативни предлози за преваспитавање починилаца, којима није место у пристојном недељнику, али и други облици испољавања ерског духа – од упутства за припрему„чаја с алгама“, преко карикатура и фотомонтажа, до доскочица типа „Ко је храбар човек? Ужичанин који пости на води“.
Кроз маглу и чађ, чија је концентрација у ваздуху бар десет пута већа од дозвољене, оптерећени бригама, горчином и канистерима с водом, данима су тако бауљали Ужичани улицама клизавим од наталожене прљавштине, и све је полако попримало изглед такорећи нормалног расула. Шок су изазвали резултати анализе урађене након интервенције хлор-диоксидом: концентрација отрова је повећана. Тачније, шокирали су се лаици, али не и стручњаци, који су на интернету на време објашњавали да је „ступио на сцену технолошки лоби“ и да се токсини, о којима је реч, не могу уништити оксидационим средством, на које „падају“ само микроорганизми.
Након дебакла експертске интервенције, ствари су убрзане. За само неколико сати 5. јануара више од три хиљаде људи окупило се око Фејсбук стране „Ужице неће да ћути“. Пао је договор – протест сутра у подне пред Градском кућом. Зоран Миловановић, познати ужички хуманитарац, један од двојице администратора ФБ странице, позвао је да се „понесе мало толеранције и уважавања“, а да политичка опредељења остану код куће.
Изгледа да су пали и неки други договори, па је, одмах након поменутог састанка са ког је „Вучић изд`о наређење“ почело редовно показивање бриге за јавно здравље. Дан после првог протеста, преко централног трга растегао се шлепер новосадских регистрација, натрпан балонима воде. Напредњачки активисти, који су је делили, били су добро припремљени... или им је било непријатно: игнорисали су добацивање из аутомобила у покрету („је л` почела кампања“), савет да „боље рашире заставу, да се види чија је кампања“ и слична олакшавања душе. Они који су воду узимали чинили су то, углавном, у тишини, само су неки имали потребу да нагласе да балон узимају, али глас не дају. Десетак метара даље, омањи генерацијски скуп инжењера „из времена пре Мегатренда“ коментарисао је сцену. Прича се кретала од чуђења „шта је испливало“, преко саркастичног смеха „грађевинца – хидраша“ на помен идеје о узимању воде из Сушичког врела, до изражавања наде да се потомци, који студирају у Београду, неће враћати. Неко је рекао да се свега три посто младих који оду на факултет по добијању дипломе врати у Ужице.
Помоћ су слали други (Књаз Милош, Карађорђевићи, многи градови) само што су то чинили дискретније. Говорник на једном од три одржана протестна скупа, морао је, чак, јавно да призна: “Нисам веровао да ћу ово икад изговорити, али, хвала Гребићима!“ Град Чачак, вечни ужички ривал, први је послао воду најугроженијим.
За разлику од „базе“ у којој је свест о озбиљном угрожавању здравља успела да, потисне чак и традиционални анимозитет два комшијска града, тамо горе, у политичким висинама, још једном се показало да је партијски интерес неприкосновен. И да је мала вероватноћа да је, у жару борбе за његово остваривање, неко остао невин. Испливала је, тако, информација да је дозвола за брану на Врутцима истекла још 2009, а да на то нису реаговале ни тадашње власти (ДС) ни садашње (СНС), нити ико од њихових бројних коалиционих партнера. У некој врсти акције „ни дан без изјаве високог функционера СНС о ужичком проблему“, почели су, што рече министарка Зорана Михајловић, да испадају бројни „костури из ормара“ одговорни за цветање алги у Врутачком језеру. Министарка енергетике и заштите животне средине је посебно истакла мини хидроелектрану чији су власници Александар Ћириловић, који је био председник Савета за енергетику ДС, Слободан Јовановић, Жарко Зечевић и МЛХ д.о.о. који је у власништву америчког држављанина. Најавила је и темељну истрагу и утврђивање одговорности.
Проценили су напредњаци да то упирање прста у потенцијалног кривца неће бити довољно да се стишају страсти и стекне/обнови поверење, па се, у налету самохвалисања, сликајући се поред машина које копају канал ка Сушичком врелу, један важан функционер, чак, подичио: „Успели смо да из иностранства добијемо информацију да на овом локалитету неће бити снега до 20. јануара“. У лавини обећања брзог решења затрпана је тврдња Милана Стаматовића (ДСС), председника општине Чајетина: „Није Ужичанима воду обезбедио Александар Вучић, него о општина Чајетина“. Немају Чајетинци ништа против привременог уступања воде из Сушице угроженим комшијама, објаснио је Стаматовић, али није ред да о томе сазнају из медија. Нарочито зато што је Чајетина пет година припремала пројекат водоснабдевања из Сушичког врела, уз огромна финансијска улагања, али и опструкције из Ужица.
Није ни чудо да су, у таквим околностима, поучени искуством, организатори протеста схватили да обећано решење не значи и решен проблем, нарочито не „кад мајстори оду“. Зато су припремили петицију којом траже да се утврде све чињенице везане за стање хидроакумулације у Врутцима, да се она санира тако да „обезбеди квалитетно снабдевање у наредним деценијама“ и да се утврди одговорност појединаца и институција за данашње стање. У недељу су, „са помешаним емоцијама“ саопштили да на петицији, намењеној председнику, премијеру, ППВ-у и надлежним министрима, скупили 5.752 потписа. За чињеницу да је тај број довољан, „али не у односу на број становника“, како су оценили, „побринули су се наши неповерљиви суграђани и поједине политичке странке које су СМС порукама и на остале начине саветовале својим присталицама да не лајкују статусе везане за протесте и нипошто не потписују петицију“. Уз захвалност потписницима и волонтерима, имали су поруку осталима –да „размисле шта ће сутра рећи својој деци – да су тако поступили због политике, или нечег другог“.
И док трају партијска препуцавања и међусобна оптуживања – због изградње викендица и купања око језера, претераног излова рибе, нереаговања - отварају се нови проблеми. Привремено су обустављене операције у градској болници, а нови излив беса изазвали су неумањени рачуни за отровну воду (умањиће их следећег месеца, рече нагло оживели градоначелник чим су се појавиле прве идеје грађана шта би се могло радити са рачунима). Аљкаве у свему другом, градске службе су, уосталом, врло темељне у налажењу начина за наплату којечега. Ужице је постало један од првих градова у којим се наплаћује „еколошка такса“ у износу од шест динара по квадратном метру стамбеног простора. Према „одокативној“ рачуници Зорана Миловановића, само од физичких лица тако би се могло скупити око 200.000 евра, „а не зна се шта је с тим парама“. Али се зна да неће бити употребљене за неки облик субвенционисања гасификације, више него неопходне у котлини чији ваздух тера сузе на очи и у коме је прикључак за гас два и по пута скупљи него у суседној Пожеги.
А и зашто би, кад су се Ужичани показали као издржљиви, упркос свему што их је задесило – клостридија у болници, алге у води, језерске рибе-чистачи на чачанској пијаци, чађ у ваздуху, обећани аутопут у Сјеници, некадашњи центри (електродистрибуције, поште, војске) у другим градовима... Ено их, тврдоглави и намћорасти, бауљају и даље са својим канистерима и пластичним флашама. Чак и кад ћуте, спрдају се са основним законима природе, према којима нема живота без воде и ваздуха.
Вера Дидановић
Izvor:
http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=84180
