kragujevac napisao:Srbiji je, po mom mišljenu, već "prošao voz", a nismo uspeli da uskočimo ni u zadnji teretni vagon. Mi smo jedina država u Evropi koja se još uvek nije politički odlučila "hoće li" sa Rusijom ili će sa EU. Deklarativno se priča jedno, misli drugo a radi treće (ili se ne radi ništa), ili se pokušava sesti na dve stolice.
Slažem se da nismo uspeli da uskočimo ni u poslednji vagon za EU i da tamo verovatno nikada nećemo dospeti. Ali mislim da je stav "Rusija ili EU" pogrešan. Razumem da ti živiš u Nemačkoj, pa si navikao na takvo rezonovanje, ali to je razmišljanje iz vremena Hladnog rata. Po meni je normalno stanje stvari da zemlje uspostavljaju bilateralne odnose sa drugim zemljama, i da su ti kontakti bar zvanično prijateljski i zasnovani na zajedničkim interesima. U tom smislu ne vidim da je loše održavati dobre odnose sa EU, Rusijom, Kinom, Indijom, Amerikom i svim drugim zemljama. Ako EU to vidi kao "sedenje na dve stolice", to znači da Rusiju i dalje smatraju za neprijatelja, kao u vreme blokovske podele. Što je vrlo licemerno s njihove strane, jer istovremeno prodaju ogromne količine svoje robe Rusima, počevši od luksuznih automobila, pa do mnogo čega drugog.
Zapravo, najveći problem je u tome što je većina zemalja EU ujedno i u NATO, u tome što je NATO izvršio agresiju na našu zemlju 1999. godine, a 2008. je većina tih zemalja priznala našu južnu pokrajinu kao nezavisnu državu. Da nije bilo toga, Srbija bi sada verovatno bila u EU, pa čak i u NATO, kao što su države u okruženju.
Problem je i što Zapad nas posmatra kao "tradicionalne ruske saveznike" (baš ove reči britanski mediji skoro uvek stave uz pominjanje Srbije, verujem da je i u Nemačkoj slično), što je svojevrsno laganje i što bi trebalo da opravda sve ono loše što nam je Zapad činio poslednjih 25 godina. Mi smo bili saveznici Rusije onda kada smo bili i saveznici Amerike, Britanije i Francuske, a to je u dva svetska rata. I to je sve. Hvala caru Nikolaju II što nas je spasao u Prvom svetskom ratu, kada je pod pretnjom izlaska iz rata naterao Italijane i Francuze da našu vojsku prevezu iz Albanije na Krf i u Bizertu. To je ogromna pomoć zbog koje ćemo im biti zauvek zahvalni, ali ujedno i jedina velika stvar koje mogu da se setim, a koju je Rusija kao država uradila specijalno za Srbe. Što se naše pomoći njima tiče, ne mogu da se setim nekog značajnog primera. Odnosi Jugoslavije i SSSR-a su bili prilično hladni, sa vrlo oštrim raskidom 1948. Posle Staljinove smrti, diplomatski odnosi su obnovljeni, ali opet nisu bili posebno jaki. Jugoslavija je 1968. bila jedna od retkih zemalja koja se usudila da osudi sovjetsku intervenciju u Čehoslovačkoj. U vreme raspada Jugoslavije i SSSR-a, odnosi takođe nisu bili nikakvi, a Rusija je priznala Sloveniju i Hrvatsku kao nezavisne države i 1992. čak glasala za uvođenje sankcija SR Jugoslaviji (rezolucija 757 SB UN). Tokom narednih godina, Milošević je podržavao pučiste koji su pokušali da skinu Jeljcina s vlasti, što nam je on lepo vratio 1999, kada tokom agresije NATO za nas nije učinio apsolutno ništa. Ruske snage SFOR-a koje su u junu 1999. iz Bosne preko centralne Srbije ušle na Kosovo i zauzele aerodrom Slatina kod Prištine, učinile su to bez ikakvog kontakta sa vlastima Rusije. Trenutni blago prijateljski odnosi se nažalost zasnivaju pre svega na činjenici da smo bili žrtva NATO agresije, da nam i dalje drže pod okupacijom deo zemlje, a da su to ujedno i deklarisani neprijatelji Rusije.
kragujevac napisao:Kosovo je odavno gotova priča, kao što je Tajvan gotova priča. To je strašno, nepravedno, bolno, užasno....Nema reči da opiše tako nešto, ali je to gotova priča. Što pre to shvatimo, bolje za nas.
Ako neki Srbin misli ovako, to ne bi trebalo javno da priča. Zvuči kao ono u šta nas ubeđuju naši "zapadni prijatelji". Inače, odnosi između Narodne republike Kine i Republike Kine (Tajvan), kao i odnosi između dve Koreje su lakša vrsta problema, jer je reč o jednom narodu koji je sticajem okolnosti podeljen na dve države. I u jednom i u drugom slučaju, do ujedinjenja će jednog dana sigurno doći. Naš problem je teže vrste (drugi narod koji okupira deo teritorije). Po težini ga svrstavam između turske okupacije dela Kipra i izraelsko-palestinskog konflikta. Ni ti problemi nisu nerešivi, tim pre što je reč o malim teritorijama i relativno malom broju ljudi. 1912. godine je Kraljevina Srbija oslobodila Kosovo, a Kraljevina Crna Gora Metohiju za ravno 7 dana. Tokom 1913. je naša vojska od Turaka oslobodila i celu teritoriju današnje Albanije, kao i Vardarsku Makedoniju. Sve zavisi od volje "velikih sila", s tim da se ona menja, a takođe se menja i to ko je "velika sila", a ko ne. Da se ja pitam, za sada bih držao zamrznutu situaciju, a za budućnost ćemo videti.
Brže, bolje, jače 
