McGruja napisao: 03 Dec 2018, 20:05
To bi značilo da su svi svesni šta je kapetan uradio, i da su svi svesni da je (možda) rizikovao, i ovog puta uspeo
A 95% putnika nije svesno toga, i ne treba da bude
S obzirom da se na mnogim sajtovima vode rasprave da li pljeskati ili ne, da li je to seljana ili ne, hteo sam da ilustrujem da i te kako mogu da postoje razlozi za zahvalnost
koje vi putnici svakako ne trebate da budete svesni, ali u dobrom broju slucajeva postoje.
Postoji 101 nacin da se putnicima pomogne, ali i 101 nacin da se odmogne.
U legalnim okvirima. Sta cu, i kako cu ja nesto da odradim, dokle god je odluka u mojim rukama - moja je stvar. Mogao bih da nabrajam primere o kakvima i ne slutite.
@passenger, nikakva dodatna kinta nikome nije potrebna, niti je dozvoljena (a ponajmanje meni), ali dozivi to tapsanje i kao poruku nekome ''Ej, ljudi, dobro ste odradili posao." (svakako, ako mislis da tako treba). Svako voli da bude pohvaljen.
Vec sam ovde postovao pricu Vladike Nikolaja Velimirovica o masinovodji. pa da je ponovim, nije zgoreg:
Pismo Mašinovođi Stamenu koji se žali na dosadu svoga posla
Žališ se, da ti je dosadio tvoj posao. Svi drugi poslovi čine ti se bolji. Pa si smućen i tužan što ne možeš da nađeš neko bolje zanimanje.
Dugo sam razmišljao pre nego sam uzeo pero da to odgovorim. Mislima sam se uživljavao u tvoj položaj i u tvoj posao. Zamišljao sam sebe na tvome mestu, u mašini, u tutnju i huci. Sav garav i znojav ja sam bodro gledao napred. Iza mojih leđa ceo jedan mali narod: starci, roditelji, deca, kneževi, diplomati, činovnici, seljaci, radnici, nadničari. Svi srođeni silom okolnosti, i svi stavljeni u zavisnost od mene. Razgovaraju među sobom, ili sa svojim mislima. Svak upravlja svoje misli i čežnje ka poslednjoj stanici, kamo je krenuo. No da li će stići do svoje stanice zavisi od mene, a ja samo od Boga.
Oni i ne slute koliko od mene zavise. O meni i ne misle; i ne poznaju me.
I baš to meni čini radost. Kad smo hteli krenuti iz prve stanice, niko nije došao da me vidi i upozna. Niko se nije zapitao: da li ovaj čovek nije lud, ili slep, ili pijan? Gle, mi svi poveravamo živote svoje njemu! On je najvažniji čovek u ovom galopirajućeg gradu, čiji stanovnici mi postajemo za neko vreme. Niko na takvu misao nije došao; i mene baš to neiskazano raduje. Raduje me to što je toliki narod poverio živote svoje meni bez ispitivanja; meni, sakrivenome u mašini, nevidljivome, nepoznatome.
I u trepetu od radosti stanem slaviti Boga:
– O Bože veliki i divni! Slava Tebi i hvala, što si mi dao život i razum i ovako važan posao! Dao si mi posao, koji veoma liči na Tvoj posao, Bože. Jer i Ti, Gospode moj, kao sakriven, nevidljiv i nepoznat, upravljaš jednom mašinom Duhom Svojim Svetim. Tvoja je mašina ogromna; Tvoji su putnici bezbrojni. Ti si mašinovođ vasceloga sveta. Mnogi, mnogi putnici ne misle o Tebi, ne ispituju tajnu bića Tvoga, nego s poverenjem ulaze u Tvoja kola, i voze se, voze. I to mora da Tebe raduje, neiskazano raduje. Ti znaš, gde ćeš dati odmor Tvojim putnicima, gde ih nahraniti, i gde koga skinuti s voza. Oni istina slabo šta znaju o počet-noj i krajnjoj stanici Tvoga prečudnoga voza, ali s poverenjem ulaze, s poverenjem se voze, s poverenjem izlaze – s poverenjem u Tebe skrivenog, nevidljivog, nepoznatog. Hiljade i hiljade puta ja Te slavim i hvalim, i klanjam Ti se, svevideći i svemoćni Stvoritelju moj i Mašinovođo moj. U tebe jedinoga se uzdam u svima opasnostima, pred kojima lebdi ovaj moj voz. Ti ćeš mi pomoći, da ga dovedem do krajnje stanice sa svima putnicima na broj.
Prijatelju moj mladi, kakav bolji posao ti želiš? Zar ima boljega posla od tvoga? Apostol Petar lovio je ribu, a Pavle pleo asure. Pomisli kako je veliki i važan tvoj posao prema njihovome. Pa se pokloni Proviđenju, koje ti je poverilo baš taj posao.
Od Boga ti zdravlje i blagoslov.
P.S. Na Pilatus sam se penjao. By foot.
Tada sam se zamislio... Sletanje je faza leta koja zahteva najviše veštine i iskustva i svako sletanje je "frka". Posebno u složenim meteorološkim uslovima.
). Umesto aplauza 
