Zašto je Srbija tu gde jeste?!

[Laki021]

Da, za to sam i pricao, ne mozes da kupis evre za dinare i drzis ih tako, kako bi se zastitio od pada dinara...

[swemir]

firma moze imati dinarski i devizni racun.

Na devizni se uplacuje ako se npr. radi sa inostranstvom, firma ili fizicko lice ti uplati i tad stigne tzv. svift ...

Naravno za transakciju samih evra banka uzme debelu proviziju.

E sad opet ako treba koristiti sredstva onda se sa deviznog prebacuje na dinarski racun naravno po debelo losem kursu banke, jer firma ne moze sama da koristi evre i kao takve da ih podigne...

nego mora njihove debele provizije da se placaju, prvi put za svift, drugi put za kurs, sto izadje i preko 6% ukupne sume

[ljubitelj]

Skupa radna snaga kod nas?

Moj kolega (pandan) u Hrvatskoj ima 200% vecu platu (identicno radno mesto, posto smo jedna kompanija) od mene.

Isti obim posla, sve isto. O Sloveniji da ne pricam.

Isto vazi za sve zaposlene kod nas i tamo (napominjem da je ista kompanija isti vlasnik u pitanju, identican posao, a mi cak imamo DRASTICNO manje troskove za veci obim posla od HR ili SLO).

Otprilike su duplo vise placeni od nas za iste poslove u okviru iste kompanije.

Eto, toliko smo skupa radna snaga.

Najveci poslodavac je drzava, i najveci broj zaposlenih radi za drzavu.
70% zvanicno zaposlenih je u nekom obliku na drzavnom budzetu.

Primer, skupe radne snage.
Na inace po normativu jednom radnom mestu zaposleno je 4 ili 5 radnika
Sva 4 radnika prime svoju neto platu od tiipicno 300-600 evra, i prime bruto platu tipicno 500-1000 evra.

Na tom radnom mestu za jednog radnika potroseno je 4* 500-1000 evra tj 2.000-4.000 evra bruto plate.
Pri tome svaki radnik prima platu i kada ne radi i ne stvara nista kao sto je slucaj sa praznicima i godisnjim odmorima. I u tim okolnostima je takodje 4* veci utrosak novca.

Pod pretpostavkom da je i ovde kao i recimo Slovackoj identicno efikasno organizovan poslovni proces, nema neodobrenih pauza, nema skart/ loseg rada tj da je identicna produktivnost poredjenje troska radnog mesta od 2.000-4.000 evra je vece od troska radnog mesta u Slovackoj gde posao odradjuje jedan covek sa svojom jednom platom od 1.500 evra bruto.

Ovakvih primera ima na svakom cosku kod nas, a sto je narocito vidljivo u radu komunalnih preduzeca. Recimo ako crkne sijalica na semaforu, koliko ljudi ce u paketu izaci na lice mesta da bi se otklonila smetnja tj obavila prosta operacija zamene sijalice.

Ili, problem sa telefonskom/ internet linijom, koliko ce ljudi biti na terenu angazovano za tu smetnju.

Ili odrzavanje ulica i popravka kolovoza. Brzina rada nasih putara je zadivljujuca.
Sporo znaci i skupo jer za isto vreme za koje su placeni, urade manji obim posla.

Ako radis u privatnoj firmi istog vlasnika koji ima filijale u vise zemalja, sa slicnom organizoacijom posla to je neki sasvim drugi svet poslovanja koji je nepoznat u drzavnoj sluzbi.

Manjina radi u privatnim firmama koje su po pravilu daleko konkurentije od tipicne drzavne a o produktivnosti rada i da ne govorimo.

Privatni sektor (koji prakticno izdrzava komplet drzavni sektor) ima oko 300.000 zaposlenih u svim oblicima poslovanja dok drzavni ima oko 650.000 zaposlenih sto ukljucuje i javne sluzbe i administraciju.

Plata radnika je samo jedan, manji deo troska radnog mesta i ona nije pokazatelj stvarne cene kostanja tipicnog zaposlenog u Srbiji.

Pa u EPSu je po njihovom izvestaju na nekih 13.000 zaposlenih prosecna neto plata 1000+ evra, tacnije oko 1027 evra.

A tih 13.000 zaposlenih proizvede po radniku visestruko manje el. energije nego tipicni zaposleni u srednjoj ili zapadnoj Evropi.

Uprosceno, za realizovani proizvod plata radnika EPSa je visestruko preuvelicana i nerealna. Sasvim je druga stvar sto takav posao zahteva ozbiljan i tezak rad.
Trziste ne priznaje tezak rad koji je neefikasan vec produktivan rad koji donosi visak vrednosti odnosno profit firmi.

Ista prica je bila i za Zastavu Kragujevac. 15.000 zaposlenih je primalo platu za efekat proizvodnje 15.000 komada vozila godisnje (ili priblizan odnos).
Svaka plata koju su primili je bila prevelika za ostvareni efekat, a o zaradi -profitu drustva nije bilo ni govora.
Tipican radnik u evropskoj auto industriji je imao oko 200-350 puta veci radni efekat od radnika u Zastavi pa bi po tom kriterijumu i plata radnika Zastave mogla biti maksimalno oko 10 (deset) evra mesecno ili dnevnica oko 0.50 evra.

Deluje surovo, ali trziste i matematika su neumoljivi i pre ili kasnije kaznjavaju na vrlo surov nacin. Obicno je nestanak radnog mesta krajnji rezultat neproduktivnog rada koji se ne kao takav ne moze adekvatno valorizovati na trzistu i naplatiti.

Za stvoreni visak vrednosti nas radnik je preplacen u najvecem broju slucajeva a za drzavni posao pravilo je radnik stvara manjak vrednosti tj pravi gubitak.
Tada je jeftinije za sve da uopste ne dolazi na posao i trosi radne resurse kada radom nista ne zaradi, cak ni minimalnu platu.

Kolicina novca za platu nije jedino merilo kostanja radnika tj zaposlenog na datom radnom mestu.


Naravno da nije crno belo i da ima i kod nas drustava koja rade organizovano, efikasno, profitabilno, ulazu u razvoj i imaju stabilnu perspektivu.
Ali nezgoda je sto je takvih firmi toliko malo da se to ne primeti usled ogromne vecine zaposlenih u hronicnim gubitasima.

Kao i uvek, bolest se leci tretmanom uzroka a to je omoguciti firmama da stvaraju profit a onemoguciti firme koje prave gubitke njihovim zatvaranjem i totalnom reorganizacijom na sasvim novim principima.

Kod nas se raspravlja kako da se podeli kolac a ne kako da se poveca kolac da naraste i postane veliki. Plata nikada nece porasti dok se ne poveca kolac.

Hrvatska firma ima koliko, 300 ili 400% veci kolac pa je lako i da zaposleni dobije svoj deo koji je 200% veci nego ovde.

Osnovno pravilo koje se kod nas ne voli prihvatiti je da nema besplatnog rucka u ekonomiji i stvarnosti poslovanja. Nismo mi jedini, Grci su nam najblizi primer nerazumnog ponasanja u totalnoj suprotnosti sa realnim stanjem.
Stigao je konobar da naplati rucak a u kafani gosti se kao cude sto treba da plate.

Tako i kod nas ne prija usima cinjenica da ce narednih decenija iz efekta rada, tj plata, morati da se odvaja deo za vracanje kredita koje zadnjih godina nemilice trosimo na potrosnju tako da ce plate morati da ostanu umanjene i jos smanjene.

Ovako visoke plate kod nas danas su neodrzive, i morace da se smanje na realni nivo drustvenog proizvoda zemlje, ili milom tj dogovorom kroz otkaze na izmisljenim radnim mestima ili silom tj inflacijom i ostalim neselektivnim tesko kontrolisanim merama koje udaraju na sve gradjane.

Naravno to ne vazi za sve, ali je primenljivo za veliku vecinu danas u Srbiji.
Kao sto je javna tajna da ima na platnom spisku po procenama 200.000-300.000 laznih penzionera koji nemaju osnov da primaju penziju (iz budzeta naravno).

[perfiko]

Generalno se slažem sa tobom sa izuzetkom nekih preterivanja. Naime na 1 radno mesto u JP ide u proseku 2-3 zaposlena a ne 4-5, s tim da na određenim radim mestima gde treba da budu 2-3 zaposlena radi jedan (ako baš treba navešću konkretan primer).
Na intervenciju zamene semaforske sijalice ide ekipa od dva čoveka što je inače i standard u svetu.
Od 300.000 zaposlenih u privatnom sektoru 200.000 radi u firmama koje crpe pare iz budžeta preko javnih preduzeća, pa tako ne izdržavaju državni sektor već ga opterećuju.

[Rakhil]

Taman sam hteo da se ne slozim sa ljubiteljem oko brojke od 300k ljudi u privatnom sektoru, kad perfiko to jos smanji na 100k? Pa po tebi onda ispada da ja, recimo, kao zaposleni u privatnom sektoru koji ne crpi pare od drzave i javnih preduzeca stvaram novu vrednost za 75 ljudi? Da je tako, ja bih mesecno bruto proizvodio nekih 45.000 evra, mislim, sa kakvim ciframa se vi gadjate?

[dragvorl]

Naime na 1 radno mesto u JP ide u proseku 2-3 zaposlena a ne 4-5,

Uh, sad mi je lakse...

[perfiko]

Rakhil, da ti proizvodiš 45000 evra onda se država ne bi zaduživala, dakle ne brini, ne proizvodiš, kao što ne odgovara istini ni tvrdnja da zaposleni u državnom sektoru ne stvaraju novu vrednost. Naravno da stvaraju: Kolubara vadi ugalj pa vadi, TE I HE proizvode struju, i dalje da ne nabrajam. Onaj koji radi (ne mislim zaposlen, nego zaista radi) u državnom sektoru stvara veću vrednost od tebe (verovatno) samo što se ta vrednost isto tako deli kao i vrednost tvoga rada, na sve one koji ne rade.
Opet ni svi zaposleni u privatnom sektoru ne stvaraju novu vrednost, o tome sam pisao.
Dragvorl, verujem da jeste i drago mi je zbog toga.

[Rakhil]

Naravno da ne stvaram 45k evra mesecno, i naravno da i deo drzavnog sektora stvara novu vrednost, konkretno recimo taj koji si naveo. Ali to ne menja tvoju izjavu da dve trecine privatnog sektora visi na drzavnoj sisi, i da ih ukupno ima 300.000 (preneto od ljubitelja). Ajd sad lepo reci da si karikirao namerno radi lepote diskusije pa da se ne tripujem vise da li se zezas ili lupetas.

[perfiko]

Na žalost nisam karikirao. Oko 2/3 zaposlenih u privatnom sektoru su orijentisani na prodaju i usluge prema javnim preduzećima (ne isključivo, naravno). Tačan broj zaposlenih ne znam, verujem da ljubitelj zna.
Naravno u ljubiteljevim brojkama u tih 300.000 nisu uračunati poljoprivrednici i stočari koji takođe stvaraju novu vrednost.
Možda bi najbolji zaključak bio da je mnogo lakše "pametovati" o ekonomiji nego biti pametan (ovo ne mislim uvredljivo po bilo koga, već pametovati u smislu diskutovati).

[snork]

Pitanje koliko je uopste ta industrija za vreme YU bila uistinu konkurentna napolju, sem kod boranije kojoj smo mi bili idoli. Jer

Pa, onako, možda naši kompjuteri nisu bili baš za izvoz na Zapad (mada su ih u komunističkim zemljama kupovali), ali je zato M84 tenk bio najbolji na svetu, u trenutku raspada SFRJ US Air Force je bio u procesu pregovora oko kupovine velikog broja G-4 Super Galeb aviona za potrebe obuke, Yugo se takođe prodavao u velikom broju čak i na vrlo probirljivom USA tržištu... Sve u svemu, spoljnotrgovinski bilans je bio neuporedivo bolji nego danas.

danas se svasta prica o toj epohi, kako je bilo super, mnogo bolje nego danas, ma, ispada da je bilo ne znam sta. A onda samo treba covek da pogleda par filmova iz tog doba da skapira da nije to bila nikakva idila, nestasice, nemastina, restrikcije, uvek je bilo tako tih stvari. Samo je eto, zivot bio opusteniji, big daddy sa one strane atlantika je bio na nasoj strani, uzmes kredit pa ne vratis i tako to.

Jeste posle Titove smrti bilo restrikcija i nestašica, ali sve je to zato što država nije htela da se prekomerno zadužuje, već iz krize izvuče sopstvenim snagama. Mogli su i oni tada da urade ono što mi danas radimo - otvore tržište za beskonačan uvoz strane robe, zaduže se nenormalno, svega bi bilo - ali na račun budućih generacija.

U tim fabrikama za vreme EX YU je bio zesci javasluk, cast izuzecima. Moj tast je radio u jednom mesnom kombinatu iz Vojvodine u ono vreme, 70-ih. Kaze, ljudi su se prezderavali i povracali samo zato sto je bilo za dz mesa, ali su neki bili i toliko bahati da

Uh, nadam se da nije bilo puno ovakvih slučajeva. Što se tiče zadovoljstva zaposlenih u privredi, jedan od problema je bila i mala razlika u platama u odnosu na kvalifikacije. Npr. inženjer u razvoju nije imao ni 50% veću platu od fizikalca. Obični radnici su bili zadovoljni sistemom, ali su visokoobrazovani bili prilično frustrirani. Plus što se nisu prihvatale nikakve inicijative za poboljšanje proizvodnje, već je sve dirigovano "s vrha". Šefovi nisu imali mehanizme da suzbiju nerad ili nedovoljno dobar rad, vrhunac je bio uvođenje "samoupravnog sistema", kada je o svim (i visokostručnim) pitanjima zajednički odlučivao radnički savet, sastavljen od _svih_ radnika firme, od čistačice, portira, pa nadalje.

Ja isto nisam nesto preterano odusevljen sa Ex-Yu...mada se nosim mislju da je spas za ovaj deo Balkana-Konfederacija. :mrgreen

Ako se sećate, bilo je i takvih predloga pred raspad... pa neki nisu hteli da ih prihvate...

U najvecem delu i nismo imali nasu industriju, uglavnom se radilo o copy/ paste otpadnim tehnologijama sa zapada tj licenci samo za lokalnu proizvodnju i prodaju u istocni blok putem klirinske razmene preko Komiteta za saradnju, tj partijski dogovor.

Neka tehnologija koju su nam prodavali jeste bila zastarela (npr. prvo Galenikino postrojenje za proizvodnju penicilina, ili Westinghouse-ov nuklearni reaktor ugrađen u NE "Krško"), ali je većinom bila identična tekućoj zapadnoj tehnologiji (npr. kompletan Mercedesov program koje su proizvodili FAMOS, FAP, Sanos, ili kompletan program Elektronske industrije Niš, koji se dosta bazirao na Philips, Siemens, Telefunken licencama). I proizvodnja za lokalnu potrošnju je mnogo, mnogo bolja nego da se ista ta roba uvozi.

SFRJ je bila izolovani sistem van normalne razmene sa svetom a prakticno je bilo zabranjeno gradjanima da bilo sta samostalno kupuju u inostranstvu.

Tačno. Još strožiju kontrolu međunarodne razmene su primenjivale i druge komunističke zemlje. To je bilo s dobrim razlogom, jer bi otvaranje tržišta dovelo do toga da ono bude preplavljeno konkurentnijom zapadnom robom, do nekontrolisanog zaduživanja i do toga da postanu robovi Zapada (kao što smo danas). Najekstremniji primer je bila Rumunija, gde su ljudi bukvalno gladovali, ali zemlja nije imala ni jedan jedini dolar stranog duga.

Kratki period kada je jedan inzenjer sa ekipom pokusao da vodi drzavu kao preduzece i da se stvori balans troskova i prihoda je trajao 20tak meseci kada je ujedno bila dostignuta i najveca kupovna moc novca i mesecne zarade.

Eh, da, od 1989. do juna 1991, je život u Jugoslaviji ličio na onaj na Zapadu. Pristojne plate, stabilan kurs, dinar konvertibilan u inostranstvu, obilje zapadne robe u prodavnicama... A onda, totalni šok - pad komunizma, rušenje Berlinskog zida, i svi nastavili tamo gde su stali 1945. godine...

[Rakhil]

Perfiko, u Srbiji imas ukupno zaposlenih 1.750.000 ljudi (pricacu u grubim ciframa). Od toga je u drzavnoj upravi, administraciji, prosveti, zdravstvu itd zaposleno - niko ne zna tacnu brojku - oko 600.000. Dakle, privredni sektor, gde spadaju i javna preduzeca poput EPS-a broji preko milion, a cisto privatnog sektora je nesto ispod milion ljudi. Reci da od te cifre 2/3 radi za drzavu je tesko preterivanje i karikiranje cinjenica. Sve ove podatke mozes lako naci uz malo pretrage, tako da je bez veze da se frljamo tek tako.
Ako ima zainteresovanih, rado cu napraviti presek tih i slicnih podataka koji vas interesuju, pa kad vec diskutujemo da imamo pred sobom prave cifre. Ovako se tema otima kontroli, ne verujem koje sam sve ludosti ovde procitao u zadnjih 5-6 strana.
@ljubitelj - uzevsi u obzir da ti je prethodni post veoma analitican i precizan, cudi me tih par brojki koje su kriminalno pogresne, dal je hiperbola ili sta, voleo bih da pojasnis.

[perfiko]

Rakhil nisi pažljivo čitao, no nema ni veze, ionako se nećemo složiti.

[Rakhil]

Ja vrlo pazljivo citam, ali neka bude da te nisam shvatio. Evo, pitam te jasno i glasno: da li mslis da samo 300k ljudi radi u privatnom sektoru ukupno, i da li mislis da 2/3 privatnog sektora zivi od usluga javnim preduzecima? Zanemarimo za sada ko stvara novu vrednost, a ko samo vrti postojeci novac u krug.

[Ji 4Tze]

Javna preduzeća nisu toliki problem zbog broja zaposlenih već nameštenih tendera - tu je ono što perfiko pominje oko privatno<>javno veze.
Birokratija je problem jer tu ima veliki višak zaposlenih, dakle opštine, poreske i ostale šalterske službe.
Ali broj zaposlenih nije taj koji "jede" svu živu lovu koja je ušla od 2000. naovamo, to je ta veza privatno<>javno i tu se uzima (krade, je l) mnoooogo više para nego što se odvaja na zaposlene.

[ftj]

E sad da li je više to nisam siguran. Jedan Krkobabić sa 13tom penzijom nas iskošta 80 miliona evra. Da bi se ukralo 80 mil evra moralo bi se namestiti mnogo tendera.