In Memoriam

[srdjanyo]

Jedina stvar koju peva na štokavskom narečju i ekavici.

Послато са D6603 уз помоћ Тапатока

[member]

^^
Da je bio vrhunski muzičar, istina je.
Ali je takodje bio i veliki Srbomrzac, koje sam čuo bezbroj puta na HTV. I po tome ga pamtim više nego po njegovim pjesmama.

Otprilike mrzitelj svega srpskog,kao Emir Hadžihafizbegović.
Oliver je bar jedini održao svoju riječ,nakon početka rata 1990-91 ,da nikad više neće doći u Srbiju.

[Heinz]

[aviator]

Preminuo Vladeta Jerotić

Kakav um!

[starac vujadin]

Retko pametan čovek u današnje vreme...između ostalog zato što nije iz ovog vremena.

[Med]

Вјечнаја памјат професоре !

[starac vujadin]

Marijan Beneš

[mića]

Preminuo glumac Bert Rejnolds

http://rs.n1info.com/a418038/Showbiz/Sh ... nolds.html

[HKS]

Marijan Beneš

Био ваљда у Добоју неки огроман лик са надимком Рижа, грдосија од инсана, планина мишићне масе без врата и смисла за хумор, пргав ко бијесно пашче. Волио се, кажу, побити више него се круха најести. Обично је кавгу тражио по кафанама око жељезничке станице, а није му се било мрско ни попети на воз па до Драгаловаца или Маглаја наћи муштерију, каквог припитог теренца или путника намјерника, и са слашћу је намлавити, обично у вагон-ресторану пред станицу, па искочити из воза да избјегне полицију.

Тако је било и тог пута, Рижа је са пар својих приљепака ушао у ноћни воз за Загреб и кренуо од стражњиих вагона ка средини воза својом огромном тјелесином заузимајући комплетан простор ходника. Уплашени путници који су му се затекли на путу су, предосјећајући невољу, престрашено ускакали у купее не гледајући јесу ли њихови или нису, само да избјегну разјареног џина. И тако све до вагона прије ресторана, гдје је на ходнику, окренут леђима, пушио и кроз прозор гледао онизак мушкарац нешто дуже косе, у црној кожној јакни и каубојским чизмама. Рижа није патио од скрупула било какве врсте, па човјеку није ни дао прилику да се склони, него га је без упозорења лијевом руком зграбио за раме, окренуо, и онако изненађеног саставио отвореним дланом десне руке, плеском, и користећи замах своје огромне масе оборио на под, наднио се над њега и проциједио своје уобичајено: “Рижа, Добој!” Неко му је рекао да ће том “визит картом” осигурати да се његов статус легенде прошири сјеверно и јужно од града под Градином. А и свиђала му се збуњеност претученог који обично није имао појма о каквом се то добојском пиринчу ради и зашто је био тако непријатељски настројен кад га у животу видио није. Елем, Рижа и пајташи су прекорачили преко типа у кожној јакни док је овај покушавао да се опасуљи, продужили до вагон ресторана и стали уз грохот љуштити пиве, до у танчине препричавајући Рижин подвиг, силину ударца, забезекнутост каубоја са реповима, пљешћући се по слабинама и понављајући уз праскове смијеха “Рижа, Добој, мајку ти јебем! Рижа, Добој!”

Нико од њих од смијеха и галаме није примијетио кад су се отворила клизна врата вагона и да је ушао човјек у кожној јакни којег је Рижа малочас оборио. Не би им пуно помогло и да јесу. Јер, нико од њих не би могао учинити ништа да спријечи муњевиту демонстрацију силе која је услиједила, праву олују прецизних и силовитих удараца, крошеа, директа и аперката која их је све оставила онесвијештене на прљавом поду вагон ресторана за мање од 20 секунди. Задњи се стропоштао Рижа, није успио ни подићи руке у гард иако је прије тога у магновењу видио како му пријатељи лете по вагону као кладе, катапултирани странчевим песницама. Серија удараца била је немилосрдно брза и прецизна, а задњи, страховит десни кроше равно у браду, Рижине масивне ноге претворио је у мекан желе који није могао држати грдосију усправно, него је допустио да се сруши напријед, успорено, као посијечени храст, већ дубоко у царству знова и прије него је уз потмуо тресак саставио лицем о под.

Тишину нестварне сцене чијем је финалу иза шанка свједочио престрављени конобар прекинуо је сам странац у кожној јакни, наднијевши се над онесвијештеног Рижу и на ухо му проциједивши: “Бенеш, Бања Лука.”"

Послато са Redmi Note 4 уз помоћ Тапатока

[starac vujadin]

[sebekkg]

Marijan Beneš

Био ваљда у Добоју неки огроман лик са надимком Рижа, грдосија од инсана, планина мишићне масе без врата и смисла за хумор, пргав ко бијесно пашче. Волио се, кажу, побити више него се круха најести. Обично је кавгу тражио по кафанама око жељезничке станице, а није му се било мрско ни попети на воз па до Драгаловаца или Маглаја наћи муштерију, каквог припитог теренца или путника намјерника, и са слашћу је намлавити, обично у вагон-ресторану пред станицу, па искочити из воза да избјегне полицију.

Тако је било и тог пута, Рижа је са пар својих приљепака ушао у ноћни воз за Загреб и кренуо од стражњиих вагона ка средини воза својом огромном тјелесином заузимајући комплетан простор ходника. Уплашени путници који су му се затекли на путу су, предосјећајући невољу, престрашено ускакали у купее не гледајући јесу ли њихови или нису, само да избјегну разјареног џина. И тако све до вагона прије ресторана, гдје је на ходнику, окренут леђима, пушио и кроз прозор гледао онизак мушкарац нешто дуже косе, у црној кожној јакни и каубојским чизмама. Рижа није патио од скрупула било какве врсте, па човјеку није ни дао прилику да се склони, него га је без упозорења лијевом руком зграбио за раме, окренуо, и онако изненађеног саставио отвореним дланом десне руке, плеском, и користећи замах своје огромне масе оборио на под, наднио се над њега и проциједио своје уобичајено: “Рижа, Добој!” Неко му је рекао да ће том “визит картом” осигурати да се његов статус легенде прошири сјеверно и јужно од града под Градином. А и свиђала му се збуњеност претученог који обично није имао појма о каквом се то добојском пиринчу ради и зашто је био тако непријатељски настројен кад га у животу видио није. Елем, Рижа и пајташи су прекорачили преко типа у кожној јакни док је овај покушавао да се опасуљи, продужили до вагон ресторана и стали уз грохот љуштити пиве, до у танчине препричавајући Рижин подвиг, силину ударца, забезекнутост каубоја са реповима, пљешћући се по слабинама и понављајући уз праскове смијеха “Рижа, Добој, мајку ти јебем! Рижа, Добој!”

Нико од њих од смијеха и галаме није примијетио кад су се отворила клизна врата вагона и да је ушао човјек у кожној јакни којег је Рижа малочас оборио. Не би им пуно помогло и да јесу. Јер, нико од њих не би могао учинити ништа да спријечи муњевиту демонстрацију силе која је услиједила, праву олују прецизних и силовитих удараца, крошеа, директа и аперката која их је све оставила онесвијештене на прљавом поду вагон ресторана за мање од 20 секунди. Задњи се стропоштао Рижа, није успио ни подићи руке у гард иако је прије тога у магновењу видио како му пријатељи лете по вагону као кладе, катапултирани странчевим песницама. Серија удараца била је немилосрдно брза и прецизна, а задњи, страховит десни кроше равно у браду, Рижине масивне ноге претворио је у мекан желе који није могао држати грдосију усправно, него је допустио да се сруши напријед, успорено, као посијечени храст, већ дубоко у царству знова и прије него је уз потмуо тресак саставио лицем о под.

Тишину нестварне сцене чијем је финалу иза шанка свједочио престрављени конобар прекинуо је сам странац у кожној јакни, наднијевши се над онесвијештеног Рижу и на ухо му проциједивши: “Бенеш, Бања Лука.”"

Послато са Redmi Note 4 уз помоћ Тапатока

Neka mu je laka crna zemlja.

Sent from my SM-G965F koristeći komšijin vajrles.

[trojanac]

Ode i Milena.

Slava joj.

[kragujevac]

Najveća.

[passenger]

Puni se kafana slavnih glumaca

[grujicd]

Odoše skoro svi iz te zlatne SFRJ filmske ere. RIP.