Evo i putopisa. Rešili smo ovog leta da sa klincima odemo do Evropa parka. To je veliki zabavni park na nivou Diznilenda, sa rolerkosterima i tematskim vožnjama. Pošto se ovaj park nalazi na jugozapadu Nemačke, blizu granice sa Francuskom, bilo je nekoliko mogućih putanja do tamo. Pošto smo već obilazili Salzburg-Minhen-Štutgart na putu do Diznilenda pre par godina, sad smo izabrali da idemo kroz severnu Italiju, da obiđemo Milano, a odatle put posle vodi preko nekog od jezera i Švajcarske.
Neću preterano pisati “imaš u gradu da vidiš to i to”, to se lako izgugla, već kako je to nama izgledalo. A i malo iz vozačke perspektive, kako je za parkiranje, kako se vozi i slično.
Dan 1 - početak putovanja i Trevizo
Opušteno krećemo na put bez preterane žurbe ujutro, računajući da je radni dan i da na granici neće biti preterane gužve. Greška! Ponedeljkom je tek malo bolje nego vikendom. Čekanje je malo smanjilo put preko Šida ali i produžilo put. Zato umesto u očekivanih 6, stižemo u 8 uveče. Samo smo se nabrzaka smestili i otišli da obiđemo grad.
Centar Treviza je stari grad, okružen bedemom i vodenim šancem, kao u crtanim filmovima. Parkirali se na obodu tog starog grada i krenuli peške. U prvi mah, baš malo ljudi. Ok, ipak je ponedeljak, čak ni Italijani tad ne izlaze. Dok nismo stigli do tog nekog jezgra. A tamo, brdo ljudi, trgići, puni kafići, restorani… Italijani znaju da žive. Na žalost već je pao mrak pa nije bilo vreme za slikanje grada ali taj centar Treviza mi se baš svideo. Reka teče ispod zgrada i oko zgrada u samom centru! Nisu to oni kanali kakvi su česti u evropskim gradovima koji dele ulice, ovde baš nekako ide “kroz” zgrade.
Pošto je bilo kasno samo smo otišli na tiramisu u kafić gde je taj kolač i izmišljen - Ristorante Le Beccherie. Šta znam, odličan je, ali ni tiramisu kakav se pravi kod nas ne zaostaje puno.
Dan 2 - Milano
U pripremi puta najviše sam vremena potrošio da izaberem smeštaj u Milanu. U sam centar ni ne možeš da uđeš kolima ako nemaš posebnu dozvolu, u širem centru je problem gde će biti garaža, net je pun priča i slika obijenih kola. Npr. ima jeftinih park+ride parkirališta na obodu grada gde ostaviš kola i odeš metroom, ali prvi review na gmaps za jedno od tih je slika razbijenog zadnjeg stakla. Kad sam stigao tamo nisam video obijena kola ali sam video da auspuh stoji na zemlji - verovatno isečen katalizator/dpf. Tako da mislim da je i realna frka za sigurnost auta.
I onda imaš standardnu trilemu cena-lokacija-šta_sa_kolima. U frci od svega toga nađem hotel dosta daleko od centra, ali sa svojom garažom, i metro stanicom u blizini. To u blizini je relativan pojam, ispostavilo se da je stanica na 10min i da nije baš da skokneš do hotela tek tako. Drugi problem je što sam na preporuku recepcionera u hotelu uzeo pojedinačne karte za metro - “Milano je mali, lako se obiđe taj centar”. To je bila greška, trebali smo da uzmemo dnevne karte. Kao prvo, možda bi se u toku dana vraćali do hotela da odmorimo malo, ili bi vratili decu a mi posle otišli uveče… A drugo, možeš da uđeš u tramvaj kad se umoriš ili kad krene kiša, ne samo da bi stigao od tačke A do tačke B već da se provozaš malo i da ga koristiš kao povoljniji hop on-off.
Centar Milana je prepun prodavnica, na žalost
Dan 3- Milano
Posetili deo sa kanalima koji malo odudara od onog "suvog" centra.
Posle otišli u muzej nauke i tehnike, gde je poseban akcenat na Leonardu da Vinčiju. Ok je muzej, ali ta sekcija o Leonardu je najzanimljiviji ali samo jedan manji deo, malo se i zamoriš dok prođeš ovo ostalo. Ostatak dana - šetnja i (opet) šoping. Sin i ja snimamo rep bluz o čekanju ispred radnje.
Dan 4 - odlazak na Lago Mađore
Pošto je padala kiša, nagovore me da odemo u Foxtown, veliki outlet. Nije daleko od Milana, ali je u Švajcarskoj. Švajcarska granica je dosta opuštena, ali ipak gledaju ko prolazi.
Naravno, samo nas zaustavljaju, ali kad je video porodicu, ženu koja kaže idemo u Foxtown i mene smorenog, nije me ništa dalje mučio. Čak ni pasoše nisu gledali. Inače za Švajcarsku postoji samo godišnja vinjeta od 40CHF i to čak ne važi ni 12 meseci nego do 31. januara. Kupio tu na odmah na granici.
Kad smo završili sa tržnim centrom idemo polako prema jezeru. Morse mi je preporučio Stresu i Verbaniu. Namerno idem sporijim putem pored jezera umesto da vozim malo više autoputem. Na žalost, i dalje nas preti kiša, temperatura pada na 18C a mi u kratkim rukavima i Stresu samo prolazimo. Tu je par hotela koji izgledaju krajnje aristokratski, kao da se u njih dolazi samo Rols Rojsom.
Do Verbanije se već malo popravlja vreme i tamo smo imali i noćenje. Baš je lepo na Lago Mađore! Okolo se dižu planine, lepo je za šetnju a ko hoće može i da se kupa ili da vozi bicikl. Ili da samo pije Aperol Špric na obali.
Dan 5 - Odlazak u Švajcarsku
Cilj je da do kraja dana stignemo u Cirih, ali da se pre toga što više provede po Alpima. Opet na Morseovu preporuku idemo auto vozom kroz planinu Simplon, od Iselle do Briga. Ovo nije kao auto voz za CG gde ti odeš u vagon, već ostaješ u kolima. Ceo put traje 20-tak minuta i košta nekih 28CHF. Zanimljivo iskustvo, malo podseća na vožnje po zabavnim parkovima.
Priroda je u Švajcarskoj - fenomenalna! A i onda njihova sela sa alpskim kućicama su isto prelapa.
Put ide dalje dolinom dok su planine okolo, pravimo pauzu da se prošetamo preko visećeg mostića a onda produžavamo prema Furka pass. Ne idemo baš preko Furke nego preko Grimselpass. Na moju veliku žalost, kako smo krenuli da se penjemo na planinu ulazimo u oblak, i taj deo puta gde smo išli serpentinama najviše zbog pogleda - ne vidimo skoro ništa. Čak u jednom trenutku jedva vidimo jezero koje je na par metara od puta.
Sa pozitivne strane, od te kiše sa svih strana su vodopadi, pa je čak i takva vožnja zanimljivia. Šteta, tom delu sam se najviše radovao.
Inače imao sam problema sa google maps na ovom delu - pošto je trebalo da se prođe kroz 5-6 tačaka napravio sam takvu putanju. Međutim, ako put ne prolazi baš kroz tu tačku već sam je stavio recimo 100 metara pored puta - navigacija krene da te vraća. Pri tom to vraćanje nije uvek očigledno, ti vidiš da te vodi dalje proz krivine pa da tamo negde skreneš… Par puta smo se vrteli bez veze u krug dok nisam provalio šta je problem.
Idemo dalje do mestašca Meiringen. Tu ima par atrakcija - vodopad gde je Šerlok Holms “poginuo” zajedno sa Morijartijem, a tu je onda i muzej Šerlok Holmsa. Do vodopada vozi fonikular, mada može i peške. Ne preporučujem peške, jer čak i posle fonikulara možeš da se penješ pola sata uzbrdo do vrha vodopada.
Druga atrakcija je klisura reke Aare, dugačka nekih dva kilometra. Na nekim mestima široka samo metar ili dva, ali imaš svuda pešačku stazu i tunele tako da može da se obiđe cela klisura. Reka divlja kroz klisuru zbog kiša, baš zanimljiva stvar da se vidi. Naravno, kao i sve u Švajcarskoj i ovo se plaća. Ceo dan kisnemo ali šta da se radi, pored vodopada bi ionako prskalo a u klisuri smo malo zaštićeni od kiše.
Uveče stižemo u hotel na obodu Ciriha ali nemamo snage da odemo do grada. Hotel ima svoju garažu za 25CHF, ali se na ulici plaća parking, moraš da vodiš računa o vremenu itd. te je garaža ipak prihvatljivije rešenje.
Dan 6- Cirih
Prva stvar ujutro je obilazak Lindt muzeja čokolade. Istorijat čokolade, prikazano kako se uzgaja kakao i kroz koje faze prolazi u obradi - nisam znao da prvo par dana prođe alkoholnu fermentaciju, pa posle ide sušenje itd. Ali je naravno najzanimljivije kad se dođe do dela za degustaciju - imaš par točilaca za tečnu čokoladu, posle par aparata gde senzor detektuje kad si stavio ruku ispod pa ti odlomi kockicu da pogađaš od čega je. I na kraju imaš one njihove kuglice da pojedeš koliko hoćeš. Deca su malo i napunila džepove
Mada zanimljivo da nigde ni ne piše “nemojte”. Valjda tu i ne možeš da im napraviš neku štetu kad si već plato 50CHF karte za porodicu.
I eto, nešto u Švajcarskoj stalno pominjem cene, ali i bude jak utisak koliko je sve skupo. Uzimamo dnevne karte za voz i idemo do centra - voz je tamo i gradski prevoz. Centralna stanica je ludilo - liči na ozbiljniji aerodrom. Kroz Švajcarku smo inače u svakom selu kroz koje smo prošli, koliko god da je malo, videli stanicu za voz.
Cirih je lep, leži na jezeru, ima i par kanala, po jezeru jedrilice... Malo smo išli i tramvajima tamo ovamo kad bi se umorili. Kad smo već u Švici za ručak idemo na fondu - istopljeni sir gde umačaš hleb, a uzimamo i fondu od mesa gde ti dođu iseckane kockice sirovog mesa i vrelo ulje gde ga pržiš kratko a ona umačeš u neki od 6-7 soseva.
Dan 7- Lucern
Sledeći dan idemo prema Francuskoj i usput svraćamo na par sati u Lucern. Meni možda i najlepši grad koji sam video. U neku ruku liči na Cirih, isto je na jezeru, ima kanale, ali dok Ciriško jezero okružuju brda sa kućama - ovde su na tim brdima šume, a u pozadini su i Alpi, meni kao razglednica. Nisam to uspeo da slikam da dočara toliko koliko mi se uživo svidelo.
Svratili smo i do Glacial Garden - muzeja napravljenog oko nekih glečeskih stena, ali je najzanimljiviji deo lavirint sa ogledalima. Super zanimljivo za decu, ali i za nas odrasle. Jako brzo se izgubiš da ne znaš da li je ispred tebe stvarna osoba ili samo refleksija.
Uveče stižemo u Colmar gde ćemo provesti naredne dve noći.
Dan 8 - Colmar
Centar Colmara tj. deo koji se zove mala Venezija na prvu loptu izgleda kao iz bajke - šarena kuće sa drvenim gredama, kanali, cveće… Međutim posle šetnje dobijam utisak da je to sve pravljeno za turiste i da je autentično taman koliko je i Diznilend autentičan. Možda i grešim. Malo tu kuliramo taj dan, skupljamo snagu za glavni deo puta - Evropa park, u koji krećem rano ujutro.
Dani 9 i 10 - Evropa park
Odličan zabavan park, možda bi ga stavio i ispred Euro Diznilenda! Ima desetak rolekostera ali i brdo manje agresivnih vožnji, i vozića, brodića…. Evo kako izgleda vožnja na jednom takvom rolekoasteru:
https://www.myride-online.com/?file=6bd39uj
Park je podeljen na sekcije posvećene evropskim državama - Austrija, Nemačka, Holandija, Francuska, Italija, itd. Svaki deo je u stilu te države, ali ima i restorane i brzu hranu u tom stilu, pa u Austriji imaš kobasice, u Italiju picu i špagete i tako dalje. Najzanimljivi je restoran Food Loop gde su mini rolektosteri po celom objektu. Sedneš za sto, na tabletu naručiš šta hoćeš a onda tim roleksterom dođe do tvog stola, usput se vrti, ide gore dole… Na najatraktivnije rolekostere se čeka po 40-50 minuta, iako smo gledali da idemo u radne dane. Vikendom je sigurno još gore. Srećom imaju aplikaciju kojom možeš da staneš u virtuelnu liniju, ona ti kaže kad ti je vreme i onda tad možeš samo da uđeš na drugi ulaz sa minimalnim čekanjem. Problem je što u jednom trenutku možeš da rezervišeš samo jednu atrakciju, i kako ide dan novu rezervaciju dobijaš sve kasnije i kasnije, tako da taj preskok možeš da iskorištiš 4-5 puta u toku dana, ostalo moraš da čekaš. Međutim, to je tako u svim zabavnim parkovima, često ta čekanja imaju sa strane nešto da te animira… Može da se podnese.
Zanimljivo je jedna od sekcija parka - Rusija, gde se ni počemu ne vidi trenutni sukob sa ukrajinom, sve je puno, ćirilica, nigde ni ukrajinskih zastava koje smo viđali po gradovima u prolazu.
Ima i par “mokrih” vožnji gde te dobro skvasi, to smo cepali u sred dana kad je bilo najtopljije. Dva dana smo proveli u parku i stigli smo sve da obiđemo što nas je zanimalo. Tu noć između smo spavali u jednom od njihovih hotela. Benefit je da imaš ulaz pola sata ranije pre ostalih posetilica, ulaz na poseban ulaz za hotelske goste sa druge strane parka gde nema gužve, tako da možeš da odradiš dva rolerkostera pre nego što počne gužva. Doduše ne rade baš sve vožnje u tih prvih pola sata ali one glavne rade. I imaš i hotelski parking, onaj veliki parking za “obićne” posetioce se em plaća, em može da bude velika gužva i da tu potrošiš dragoceno vreme.
Dan 11 - povratak
Na kraju drugog dana Evropa parka sedamo u kola i idemo u pravcu Minhena gde smo našli prenoćište. Neka 4 sata vožnje i iako je to bilo od 8-12 uveče gde je ipak manja gužva na autobanu - i dalje je smor. Čini mi se da je pola puta do Minhena (iz pravca Karlsrue i Štutgarta) - u radovima. Svako malo te prebacuju u dve uske trake i stavljaju ograničenje 80… Na kraju je trebalo preko 4 sata da se pređe 400km autobana, i to van gužve. Hotel je bio na obodu Minhena, blizu sajma i u stvari u sred ničega, ali za 100EUR spavanje sa doručkom za četvoro i još imaš i garažu…. Vidimo ujutro sve porodice kao naša, koriste hotel za prenočište kad je dug put - uveče bila puna garaža, dok smi mi krenuli - prazna. Holiday Inn.
Posle prenoćišta nastavljamo put, kroz Nemačku je kolaps. Na autobanu opet svako malo radovi, ali pošto je ovo sad pre podne i radni dan ima mnogo više gužve, staje se do nule, pa se vozi prvom-drugom, i sporo i naporno. idemo posle kroz Austriju i Sloveniju, da bar tu malo vidimo planine kad već nismo kroz Švajcarsku. Svraćamo na Bled, tek malo stigli da se prošetamo i opet hvata kiša - baš nismo imali sreće. Ali bledsku kremšnitu sam pojeo.
Inače kroz Austriju se plaćaju dve dodatne putarine, i pored vinjete. Jedna za neke tunele od Salzburga do Villacha, i posle za Karavanke prema Sloveniji. Kad smo izašli u Sloveniju - u drugom smeru kolona jedno 5 kilometara… Kraj avgusta, ljudi se vraćaju za zapadnu evropu, mogu da mislim kako je bilo tek za vikend. Isto kolaps i na granicama, ali ne u našem smeru, mi prolazimo relativno brzo. Menjao sam se na 2-3 sata sa suprugom i baš nam je lagano pao put.
Sve u svemu, šteta što nismo imali još koji dan na raspolaganju. Već si pukao pare za put i onda te dodatni dan procentualno manje košta. Verovatno bi ubacili malo austrijske ili slovenačke planine i jezera ili možda neke terme da smo imali fore.
makar je bio pre 7-8-10... godina.
nadam se da se svima dopalo putovanje do sad. Nažalost, u planinama nema pravila, nije retkost da te u sred leta dočekaju maltene zimski uslovi i obrnuto. To smo naučili na teži način pa su moji (u "ono" vreme) vukli džak sa peskom i lopatu u kolima 
