На бициклу 35 километара дневно, а за аутомобил „неспособан”
Деведесетједногодишњи Живорад Жика Мићић најстарији је активни бициклиста у престоници.– И данас вози сваки дан, и лети и зими, кад год је суво, али возачку дозволу није успео да продужи.
Сећа се сваке трке, датума и стазе. Од прве вожње 1937. године превезао је више од 300.000 километара. Деведесетједногодишњи Живорад – Жика Мићић – најстарији је активни бициклиста у престоници, бивши репрезентативац. И данас вози сваки дан, и лети и зими, кад је суво.
Почетком тридесетих био је само навијач, када су се на Авалском путу, где је живео, одржавале трке. У такмичарски бициклизам 1938. године увео га је комшија и бициклиста Сава Павловић.
– Он ме је уписао у клуб „Фортуна”. Бицикл је тада био скуп, а ми сиротиња, па ми је набавио специјални тркачки бицикл и показао све – како се вози, како да се понашам када паднем... – присећа се Мићић.
Већ 1939. као јуниор такмичио се у трци кроз Србију и заузео осмо место. Две године касније букнуо је Други светски рат, али су Жика и његови другови наставили да тренирају.
– Када су ослобођени први делови Београда, један корпус је нас петорицу ангажовао да управљамо мотоциклима и превозимо официре јер није било обучених возача. Са њима смо ослобађали остале делове града, а потом наставили на Сремски фронт – наводи Мићић.
У послератним годинама, као клупски такмичар, али и као репрезентативац, Жика је учествовао на уличним и друмским домаћим и међународним тркама. У држави су се надметали са Словенцима и Хрватима, а заједно са њима на међународним тркама утирали су пут југословенског послератног бициклизма.
– Тада није било путева, већ само камењар. Није било ни хране, па смо често јели дудиње, а један возач је имао тетку у Алексинцу која нам је кувала чорбу кад год је знала да ћемо доћи. У неким крајевима, кроз које смо пролазили, мештани су нам давали грожђе како бисмо се окрепили – препричава Мићић.
До 1960. Жика је освојио многа такмичарска признања. Али, због пехова, поједини трофеји и високи пласмани измицали су му за длаку. У једној од првих послератних трка кроз Трст, Југославију и Бугарску, отпао му је точак, због чега је изгубио трећу позицију у генералном пласману. У другој трци, у којој су прва петорица тркача добијали по бицикл, био је шести јер му је пукао рам.
– Нису то биле неке награде, већ ситне ствари. У трци у Бугарској сам у једној етапи за треће место добио штоф, а као награде добијао сам и материјал за ципеле или изливену пикслу. Прижељкивана премија био је и радио-апарат. Ко је њега добио имао је разлога за радост – присећа се Мићић.
Иако је возио по камењару, блату, снегу и киши, здравље га је беспрекорно служило. Повређивао се само у групним сударима на тркама. Сећа се кривине испред Прага на којој је 1948. неколико возача проклизало, јер је коловоз био углачан и мокар.
– Када смо стигли у Праг, одмах су нас одвезли у болницу да примимо тетанус. Морао сам на своју одговорност да потпишем да не желим, како бих сутра могао да возим трку – илуструје своју оданост бициклизму.
Иако дуго вози, каже, променио је само неколико бицикла. Најновији, који је добио прошле године од сина из Америке, користи да „скокне” до куће у Гроцкој, до Обреновца, Умке или стазе дуж СЦ „Милан – Гале Мушкатировић”.
– Возим до куће у Гроцкој 35 километара. Стигнем за нешто више од сат. Раније, док је мој брат имао викендицу у Сланкаменачким Виноградима, и тамо сам често возио. На путу ме возачи ГСП-а и други препознају по дресу, па ме пажљиво заобилазе – закључује Мићић.
--------------------------------------------------------------------------------
Положио тестове, али за возачку дозволу телесно неспособан
Донедавно је Жика Мићић управљао и аутомобилом. У јулу је отишао на рутински преглед и продужио дозволу, али убрзо је без ње остао.
– Узели су ми је уз образложење да сам телесно и душевно неспособан. На прегледима сам прошао све нивое, а када сам стигао до психијатра, докторка ме је само питала када сам рођен. Одмах сам одговорио. Онда је изашла из ординације, када се вратила, рекла ми је да одем код докторке која потписује лекарска уверења. Када сам видео шта пише, питао сам зашто, а они су одговорили да имам право жалбе – препричава Мићић.
Жику је саобраћајни полицајац кога познаје са бициклистичких трка посаветовао да оде у други дом здравља. Мићић га је послушао и после обављених прегледа убрзо је добио уверење да је способан. Са свим потребним папирима отишао је у СУП. Када је у заказаном термину дошао по дозволу, сазнао је да је ипак одбијен.
– Како су имали увид у лекарска уверења са оба прегледа, одлучили су да одбију. Онда сам отишао на другостепену комисију и опет прошао све прегледе. После тога у полицији и болници нису знали код кога се налази документација, а, када је тај проблем решен, поново је стигла одлука да сам одбијен – жали се Мићић који ових дана прикупља папире како би доказао да никада није био кажњаван и да никада није имао здравствених проблема који би га омели у вожњи.
---------------------------------------------------------------------------------
Олимпијске игре – неостварена жеља
Пред Олимпијске игре 1948. нашао се међу најбољим бициклистима у земљи, али учешће му је измакло због „братства и јединства”. Неколико дана пред пут обавештен је да неће учествовати, јер један такмичар из Србије мора бити из покрајине, па је уместо њега отишао Мађар.
