Imali smo, nismo znali

[Geza]

[zuzazu]

Čula sam da je neko ušao u Plavi salon Doma sindikata i seo pored mene. Završavajući pismo, rekla sam, ne gledajući ko je ušao, da može da se posluži, ako je žedan. Shvativši da me nije razumeo podigla sam pogled. Mislila sam da je „skrivena kamera“. Pored mene Robert de Niro. U jednoj sasvim običnoj braon jakni i još običnijim pantalonama od rebrastog somota – posle mnogo godina seća se Vera Marjanović, koja je 1978. i 1979. radila u Direkciji FEST-a.

Holivudska zvezda došao je drugi put na Fest (1978.). Trebalo je da se pokloni publici sedmog Festa posle filma „Njujork, Njujork“.

„Nisam žedan. Gladan sam. Gde bismo mogli nešto brzo da pojedemo?“, pitao je.

– Za restoran nije bilo vremena. Otišli smo do dragstora, koji se nalazio u podzemnom prolazu Nušićeve. Kupili smo neku pitu, burek, šta li već. Bilo je davno. Seo je na stepenik podzemnog prolaza bez ikakvih predrasuda da će ga neko prepoznati. Bio je srdačan, prijatan, pravi kavaljer, a bio je baš i gladan – seća se Vera i dodaje da je tu meru pristojnosti, korektnosti osetila sledeće godine u susretu i sa Klaudijom Kardinale.

https://nova.rs/kultura/kad-je-robert-d ... ina-festa/

[Geza]

[Geza]

[trojanac]

Sent from my 2201116SG using Tapatalk

[OMP]

Jbt nisam imao pojma da se pezo sklapao u Pristini, sad procitah na netu, znam za fabriku amortizera da je bila jaka i izvozila dosta a da se tamo i pezo sklapao nisam imao pojma, pezo je i montirao u svoja vozila pristinske amortizere.
Gledam samo koliko je Krusevac bio mocan industrijski grad a koliko je malo toga ostalo

[lami]

Na jednom drugom sajtu je napisano ovo
"Amortizeri Priština su izvozili ogroman broj amortizera, a bili su i prva ugradnja u nekim modelima Pežo. Dakle priliva deviza nije falilo, a za iste se uveze Pežo 305 bez amortizera, guma, mislim i točkova, akumulatora i još po kojom satnicom koja se doda u Prištini, a svi ti dodaci su bili domaće izrade i... Eto ga Pežo za dinare, a njihov broj nije u kvotu uvoza."

Послато са SM-A528B помоћу Тапатока

[ljubitelj]

Pa većina fabrika je bila tzv, šrafciger industrija gde se komplet sve uveze i rasklopljenom stanju i onda ovde prodaje kao domaći proizvod jer regularnog uvoza iz sveta nije bilo dozvoljeno gradjanima (ili ako jeste bilo je veoma limitirano ).

Nije se ni Opel proizvodio u Kikindi nego je Livnica po licenci proizvodila glave motora (a ne blokove) na kilo za GM a umesto deviza koje nije mogla da primi (firmama u SFRJ je bilo zabranjeno uglavnom da naplaćuju u novcu svoju prodaju inostranstvu) onda lepo uzme gotove Opel aute, proda ovde po šticovanom ili dirigovanom kursu kako kada u kom periodu i nekako preživljava....
Isto i Citroen, Reno, VW i ostale "priče" sa modelima sa evropskog tržišta koji su se ovde prodavali za dinare a van posebne konsignacione prodaje.

Ono što se jeste po licenci stvarno i proizvodilo od auta su Zastava, IMV i TAS a pod zastavu uključuje se i tzv. istočni program Fiata iz Poljske i Fiata iz SSSR to jest FSO i VAZ koji su imali gomilu delova iz SFRJ.

Slično je bilo i sa ostalim proizvodjačima, umesto uvoza koji je bio zabranjen sklapalo se ili proizvodilo po licenci. Bilo je i autentičnih domaćih proizvoda, Vegeta je primer, i narava prehrambena industrija generalno je bila domaća.

I sve je to lepo funkcionisalo u tom zatvorenom i blokiranom sistemu gde nema ni uvoza ni izvoza bez posebnih dozvola, kvota i uticaja medjunarodnog tržišta i bez slobodnog formiranja cena proizvodjača- u smislu onoga kako danas funkcioniše medjunarodna razmena naših firmi.

Ono što je bitno znati je da u SFRJ nije postojao novac kao pouzdano merilo razmene vrednosti, inflacija i to povelika je bila skoro stalno prisutna i dostizala je i do 100% mesečno pa je bilo teško bilo šta razmenjivati za dinare. Otuda je i DM bila bog i batina i gotovo apsolutno sve se obračunavalo, plaćalo u kešu i štedelo u kešu upravo u DM (ili drugim konvertibilnim).

Trst i Minhen vikendom nevidjene gužve po vozovima, javna tajna masovni šverc uvoz , a sa druge strane autima pojedinačno ka Rumuniji i Madjarskoj šverc izvoz (upravo te Vegete, patika, farmerki, žvaka... hrane) svega što je tamo falilo i bilo zabranjeno za kupovinu gradjanima.

I tako je bilo sve do reforme i nekakave stabilizacije pred rat kada je delovalo da je sve potaman uredjeno.
Tako se ja sećam tog perioda i sa ove vremenske distance sasvim sam siguran da onaj SFRJ model rada i poslovanja nije imao nikakve šanse na uspeh čim je pušteno da profunkcioniše nekakvo tržište i sloboda trgovanja kako firmama tako i gradjanima pravo na uvoz robe.

Iz sličnih razloga je i ceo istočni blok pukao ekonomski a onda i politički. A tamo je sve bilo još grdje, kruće i restriktivnije po gradjane uredjeno, čak i zabranjeno putovanje po slobodnoj volji van mesta stanovanja.

[ftj]

Kako su se vozili oni mercedesi i bmwovi sto se vidjaju po raznim starim snimcima, pa i porse iz beogradskog fantoma?

ocigledno je moglo ko je imao kombinaciju da se snadje.

[dragvorl]

Porse je bio na nemacke tablice ako se dobro secam. Verujem da si mogao uvesti, ali sa nekom malo jacom carinom.

[nidza]

Svi su bili isti, ali neki su bili istiji.

[OMP]

Vrv je moglo da se uvozi i nekad samo je bila mnogo teza varijanta nego danas a porse iz fantoma je bio na D tablama jer je vlasnik tamo ziveo pa dosao sa autom u BG, koliko se secam price tj dokumentarca o tome.
Ne znam 70ih ali 80ih se laganica uvozilo, moj cale uvezao reno 5 iz D 88. godine, komsija takodje uvezao auto, itd.

[ljubitelj]

Uvoz je mogao samo gastarbajter koji se vraća u Sfrj nakon najmanje 3 godine prebivališta van zemlje.
A novi se prodavao i BMW i drugi preko konsignacije, ali to nije bila prodaja za dinare.

[meidling]

Bilo je tada I povlastica za Gastarbeitere na uvoz tehničke robe.Imali su pravo da 1 godišnje uvezu robu bez carine i mogao je bračni par da spoji 2 pa da uveze robu u toj vrednosti.Na primer tv i video rekorder,otprilike 10.000 ATS

Gesendet von meinem SM-N975F mit Tapatalk

[motorista]

Nabacaću, da ne listam, kome treba eventualno baš precizan podatak nek' pita...

Pogledajte bilo koji »Avto magazin«, imali su cenovnik novih auta u svakom broju i u proseku još po stranu priče o aktuelnim ponudama.

Moglo se uvesti praktično sve, ali su auti sa zapada imali vrlo visoku, a sa istoka obično vrlo nisku cenu, na šta su se dodavale vrlo visoke carine (kao u Danskoj i Norveškoj donedavno, npr) i republičke i opštinske dažbine (ovo se razlikovalo). Recimo da je neki odnos sredinom sedamdesetih bio “Fića” 40.000, »101« 80.000, domaći »Golf J«, »Reno 4« i “Spaček” 120.000, 100.000 i 80.000, uvozni »Golf«, »4« i “Spaček” po 180.000, »Moskvič«, »Vartburg« i »Škoda« malo skuplji a »Zaporožac« malo jeftiniji od “Fiće”... Ali ovo je fluktiralo, naravno. Taj “Spaček” upravo je nekad bio tik iznad “Fiće” cenom, naročito šezdesetih, a onda je imao povremena divljanja gde je koštao kao maltene 2,5 »101«, navodim te osnovne cene na koje se dodaju davanja. Verovatno zbog nekih kurseva, francuski auti iz uvoza su bili izuzetno skupi sredinom sedamdesetih, »304« je išao na momente i preko 300.000, tako da je možda problem bio u nerealno snažnom franku, nagađam.

Auti su bili povoljniji kada se kupuju iz kontigenta, u odnosu na pojedinačne uvoze. Takođe su povoljne bile konsignacije. Individualni uvoz je bio povremeno papren, kao u Skandinaviji, sećam se priče o 180% davanja za »2002«.

Postojale su i liste čekanja. Za domaće aute su bile takve kakve su, često sa potvrdama, a za uvozne se čekanje moglo skratiti ako se deo plati devizama - ne direktno, već se devize zamene u banci za dinare i suma odmah uplati na račun uvoznika, sa potvrdom banke da je ostvarena kroz devize, i tada je čekanje bilo do mesec dana (nekad i svega par dana).

Šta su potvrde za domaće aute? Uplatiš željeni model (gotovinom ili kreditom) i dobiješ potvrdu za preuzimanje vozila. U boljem slučaju čekaš do 6 meseci i onda te autokuća pozove na preuzimanje; obično su bila grupna, pa je pametnije pojaviti se što ranije kako bi mogao da odabereš boju (za osnovne pakete se nije garantovala). U složenijem, »Zastava« te obavesti da je na tržište stavila toliko-i-toliko modela koji si uplatio, i da je na tebi da ih pronađeš u autokućama i preuzmeš potvrdom. Ako ne uspeš, čekaš sledeće obaveštenje. Ovo je moglo značiti i svega par sedmica, pa i dana čekanja, ali i celu godinu.

I tu smo bili između istoka i zapada. Ponuda je bila slična zapadnoj. Cene domaćih auta negde između, ali po kriterijumu odnosa savremenosti i svote verovatno najpovoljnije: istočni auti su bili jeftini, opremljeni, no mahom grublji i zastareliji. Čekanje na auto dosta duže nego na zapadu (gde se i neki narodni model mogao dobiti odmah ili vrlo brzo) i dosta kraće nego na istoku (čuveni ekstrem o listama čekanja od 17 godina na »Trabant«, ali su i inače godine čekanja smatrane normalnim rokovima).