Plate i životni standard u razvijenim zemljama

[kragujevac]

Tada sam otišao iz čiste klinačke radoznalosti. Vratio se iz vojske u septembru 1989., počeo da studiram u KGu, a bukvalno iz zezanja otišao 09.januara da se prijavim na biro rada, tamo sam pri registrovanju naveo da sam učio nemački u školi. Krajem februara 1990. stiže poziv iz službe za zapošljavanje, tu dopisnicu i dan danas čuvam kao uspomenu. 01. marta prvi razgovor sa nemcima, 09. aprila potpisivanje ugovora. Mogao sam da počnem da radim već 01.maja, ali mi je to ipak bilo previše brzo, pa sam se odlučio za prvi septembar. I dobro sam uradio, oni koji su se zaleteli da odu prvog maja su morali da "probiju led", jer su bili prva organizovana grupa stranaca koja je došla posle duuugo vremena. Mi koji smo došli tri meseca kasnije smo mogli od njih da pokupimo dosta korisnih informacija.
Istorija definitivno nema nove ideje, pa pokuša da reciklira stare. Moja majka je imala jako dobru šansu da 1972. ode u Nemačku, ali nije iz raznoraznih razloga, a jedan od tih razloga je bilo i što je bila samohrana majka sa detetom od 2,5 godine. Pa eto kad nije ona, onda je otišlo to dete osamnaest godina kasnije.

[trojanac]

Eto, šta ti je bila država. Odeš u biro i zaposle te u drugoj državi i to u Nemačkoj. Neverovatno.

[kragujevac]

To je išlo tako što su Nemci preko svog saveznog biroa za zapošljavanje u Frankfurtu kontaktirali naš savezni biro u Beogradu, onda je naš biro prosledio dopis regionalnim biroima u NS, KG i NI, oni poslali ovakve pozive kao na slici gore i uradili prve razgovore. Prvi kontakt sa nemcima je bio 01.03. a regionalni biroi su nam platili autobuske karte da odemo u Beograd. Oni koji su posle razgovora sa nemačkim predstavnicima bili zainteresovani dobili su spisak sa obaveštenjima šta sve treba da urade i koje sve papire treba da dostave birou. Savezni biro i nemačka ambasada su završili apsolutno celu papirologiju, uključujući i viziranje pasoša (tada nije trebala viza za turistička putovanja, ali za odlazak radi zaposlenja je trebala i te kako). Sačuvao sam i taj stari crveni pasoš sa prvom vizom. Naše je bilo da se 02.09.1990. pojavimo na železničkoj stanici u BG, tamo je čekao predstavnik saveznog biroa (bila je nedelja), sa svim papirima i voznom kartom, naravno plaćenom (i nju sam sačuvao). Stigli smo 03. septembra 1990. najbukvalnije u minut po voznom redu na minhensku železničku stanicu, gde su nas čekali taksiji sve zajedno sa prevodiocima za svaki slučaj. Svako u taksi i na adresu bolnice za koju je 09. aprila potpisao ugovor. Tamo su nam dali ključeve od apartmana i svakome po 500DM akontacije, pošto je plata stizala 15. u mesecu. Naravno da nam nisu dali jednu novčanicu od 500 nego su usitnili tu sumu u razne apoene, uključujući i dve kovanice od po 5DM. Te dve kovanice nisam sačuvao i to mi je i dan-danas žao.
Danas kad neko priča/piše ovako nešto, to zvuči potpuno naučno-fantastično, ali je bilo tako i ne mora niko da mi priča o tome pošto sam sve lično doživeo.

[Heinz]

Takav neki ugovor mislim da ponovo imaju neki Nemci, naša Privredna komora i Nacionalna služba za zapošljavanje. Prošle godine je otišlo oko 2000 medicinskih radnika u DE, i to bez ove podrške.

[kragujevac]

Interesantna je činjenica da su u vreme kada sam ja otišao traženi medicinski tehničari/sestre samo za bolnice, niko od nas tada nije otišao u staračke domove, niti su te ustanove tražile personal iako je i kod njh bilo problema zbog manjka radnika. Staračke domove su "popunili" oni koji su sa početkom rata na Balkanu morali da beže od svega toga pa su im takve ustanove bile najlakši način da "upadnu" u sistem. Uglavnom personal iz HR i BiH. Najveći broj onih koji su posle odredjenog vremena naučili nemački i nostrifikovali diplome su posle otišli u bolnice, što zbog lakšeg okruženja, što zbog veće satnice. Nama su srpske doplome nostrifikovane oko godinu dana posle dolaska. Taj čin je u svemu jako bitan jer se od momenta nostrifikacije ulazi u više platne grupe i one se povećavaju sa godinama boravka u branši. Bez nostrifikacije se tapka u mestu sa niskom satnicom, što je u velikim gradovima ubitačno.
Trenutno je "sistemsko" odlaženje medicinskog kadra iz Srbije uglavnom u pravcu staračkih domova i operacionih sala u bolnicama. Moj komšija iz zgrade, inače MT u sali u Kragujevcu radi od maja 2016 u Fürth-u kod Nirnberga, a koleginica koja je sa mnom išla u isto odeljenje, inače trenutno zaposlena u apoteci KBC Kragujevac se sprema da ide od septembra u okolinu Frankfurta u starački dom i sa njom sam veoma često u kontaktu. Imala je šansu da ode kad i ja, nije htela, bila je u fazonu da se udaje, radja decu i štajaznam.

[Floyd]

A Nemci popunjavaju radna mesta u CH bolnicama. Oglasi za rad u staračkim domovima su stalno otvoreni.

[kragujevac]

Mogu da ih razumem, posebno one koji žive u pograničnim područjima, pa rade u CH a žive u A ili D. Mi bi se možda i odlučili da probamo tako nešto (bolnicu, ni slučajno staračke domove) ali mi se zbog dece nekako ne ide. Klinci cepaju gimnaziju ovde samo tako, sin 10. razred a ćera 7., dobri djaci, imaju lepo društvo, a i nama nije ovde nešto posebno loše pa da baš moramo.

[passenger]

za pogranični život:

Mi smo živeli pogranično, supruga radila u Lihtenštajnu. Posle godinu dana se preselili u CH. Mesečno nas izadju troškovi manje-više isto (osiguranje nam je bilo skuplje u AT, stan jeftiniji, porez veći), ali cimanje do posla ženi po 40 minuta u jednom pravcu faktički prva,druga brzina je poprilično naporno, pa prešli u CH. Skuplji stan, manji porez, jeftinije osiguranje, a i mogućnlst da radim u Ch (iz AT nisam mogao). Sad ženi posao 7,8 minuta, meni 7, sad promenio posao i 8 minuta mi je daleko. Tip top. Jednom nedeljno/u deset dana u At u kupovinu. Za skuplje stvari vratim porez. Još kad uzmem frižider u podrum, kupovina ide na jednom u 15,20 dana. Jedino nam je mnogo žao što nismo pre dve godine prešli u CH, ali i ovako je ok.

[Floyd]

Mogu da ih razumem, posebno one koji žive u pograničnim područjima, pa rade u CH a žive u A ili D. Mi bi se možda i odlučili da probamo tako nešto (bolnicu, ni slučajno staračke domove) ali mi se zbog dece nekako ne ide. Klinci cepaju gimnaziju ovde samo tako, sin 10. razred a ćera 7., dobri djaci, imaju lepo društvo, a i nama nije ovde nešto posebno loše pa da baš moramo.

Uglavnom su iz exDDR-a. Manje ima tvojih Bavaraca.

Drugar iz Lajpciga je teamleiter u staračkom domu specijalizovanom za dementne osobe pa sam malo upoznat sa pričom.

[dragvorl]

To je išlo tako što su Nemci preko svog saveznog biroa za zapošljavanje u Frankfurtu kontaktirali naš savezni biro u Beogradu, onda je naš biro prosledio dopis regionalnim biroima u NS, KG i NI, oni poslali ovakve pozive kao na slici gore i uradili prve razgovore. Prvi kontakt sa nemcima je bio 01.03. a regionalni biroi su nam platili autobuske karte da odemo u Beograd. Oni koji su posle razgovora sa nemačkim predstavnicima bili zainteresovani dobili su spisak sa obaveštenjima šta sve treba da urade i koje sve papire treba da dostave birou. Savezni biro i nemačka ambasada su završili apsolutno celu papirologiju, uključujući i viziranje pasoša (tada nije trebala viza za turistička putovanja, ali za odlazak radi zaposlenja je trebala i te kako). Sačuvao sam i taj stari crveni pasoš sa prvom vizom. Naše je bilo da se 02.09.1990. pojavimo na železničkoj stanici u BG, tamo je čekao predstavnik saveznog biroa (bila je nedelja), sa svim papirima i voznom kartom, naravno plaćenom (i nju sam sačuvao). Stigli smo 03. septembra 1990. najbukvalnije u minut po voznom redu na minhensku železničku stanicu, gde su nas čekali taksiji sve zajedno sa prevodiocima za svaki slučaj. Svako u taksi i na adresu bolnice za koju je 09. aprila potpisao ugovor. Tamo su nam dali ključeve od apartmana i svakome po 500DM akontacije, pošto je plata stizala 15. u mesecu. Naravno da nam nisu dali jednu novčanicu od 500 nego su usitnili tu sumu u razne apoene, uključujući i dve kovanice od po 5DM. Te dve kovanice nisam sačuvao i to mi je i dan-danas žao.
Danas kad neko priča/piše ovako nešto, to zvuči potpuno naučno-fantastično, ali je bilo tako i ne mora niko da mi priča o tome pošto sam sve lično doživeo.

Sta ti je organizovana drzava. Drugi iskoluju, podignu, a ovi samo pokupe.

[TheWickerMan]

Evo dokaza da nema inflacije, nekad je bila akontacija 500 DEM a danas je 500 € u Nemačkoj

Sent from my HUAWEI G7-L01 using Tapatalk

[dragvorl]

A odnos valuta 1.95:1

[TheWickerMan]

Sent from my HUAWEI G7-L01 using Tapatalk

[passenger]

viker, kad ideš?
Koji grad? Si u minhenu?

[Pulp Fiction]

Jbt. nisam ni znao za ovo, dakle država je praktično slala ljude napolje. Otud onda priča o zaposlenosti nekada, kada su stotine hiljada Jugoslovena otišle same i stotine hiljada poslate napolje.

Tako i danas, samo sada većina samostalno pokušava. Menja li se na ovim prostorima nešto...