Do Pariza kolima

[grujicd]

Da napišem utiske sa ovog putovanja. Biće malo duža i subjektivna priča, izbegavaću da pričam o gradovima ono što može odmah da se pročita na guglu, već kako smo šta doživeli. Podeliću i na više postova.

O ovako nečem sam maštao od kad sam položio za vozačku dozvolu, davne 1991. Dugo nije bilo ni para ni kola za tako nešto (a ni viza, ko se seća toga). Posle je to sve došlo ali su došla i deca, a ovakav put sa puno šetanja i obilaženja nije bio realan dok nisu malo porasli. Sad sa 11 i 8 godina su sve stoički poneli. Iako sam se brinuo da će se džapati po kolima, i kukati čim se šetnja malo oduži, super su se ponašali (uz spremljen dvd u vožnji) i sve smo mogli da obiđemo šta smo i planirali. Doduše, dosta toga je i bilo njima prilagođeno, ali su i šipčili 15-20km dnevno sa nama kad je trebalo.

Za 21 dan smo prešli 4440km kroz Mađarsku, Austriju, Nemačku i Francusku. Ruta je bila: Beč, Linc, Salzburg, Insbruk, Garmiš-Partenkirhen, Štutgart, Mec, Rems, Diznilend, Pariz, Nansi, Strazbur, Švarcvald, Legolend, Minhen, Beč. Na kraju smo svratili i na par sati u Budimpeštu. Kroz neko od ovih gradova smo samo prošli uz par sati zadržavanja, negde smo spavali par noći, a par puta spavanje nije bilo u velikom gradu već u nekom gradiću pored. A i u gradovima su smeštaji obično bili na periferiji, em je jeftinije, em je lakše i jeftinije i za parking, em ionako ceo dan zujimo, em nam tako nisu trebale ni eko nalepnice tamo gde se traže.

Dva principa su nas vodila kad smo određivali itinerer - da se u kolima ne provodi više od par sati u cugu, i da se minimuzuje seljakanje. Tako da je obično bilo - putujemo jedan dan, obiđemo neki grad za to vreme, uveče stižemo na sledeću destinaciju, i tu onda spavamo dve noći da bi imali jedan ceo dan bez vožnji i pakovanja. Posle toga, vraćanje na korak jedan.

Polazak i prva ispala

Put je krenuo jednog lepog avgustovskog utorka. Iskusno biram prelaz Bački Vinogradi jer na Horgoš u sezoni više ne idem. Kad tamo, isto čekanje:



Ode sat i po na samom startu, ali šta da se radi. Čim smo prešli, palimo prenosni ruter (najbolji drug na putovanju!), kad ono - neće. A pre polaska napunio račun na BonBon kartici, aktivirao paket da svaki dan imamo 5GB dok god smo u EU… I tad shvatim da smo par dana pre toga davali ruter rođaku iz CG dok je bio kod nas, ali smo za tu priliku izvadili BonBon karticu i stavili Telenorovu, a hrvatska kartica ostade kući! Poludeh kad sam shvatio kakvu sam glupost napravio. Da je bio manji red na granici okrenuo bi se nazad po karticu, s obzirom da je pred nama bilo 3 nedelje puta na kom nam je internet bio praktično neophodan. I ne preterujem. Kad bupneš u novi grad, nije dovoljno da imaš offline mape i da juriš po kafićima besplatan wifi da proveriš forum. Ne, trebalo nam je često da komuniciramo sa Airbnb hostovima, da vidimo šta to treba obići u tom gradu, koje je radno vreme čega, a gmaps kad je online nudi i linije gradskog prevoza sa tačnim vremenima i presedanjima. Za dobar deo toga možeš da se spremiš unapred ako ideš u jedan grad pa sve proučiš i izvučeš prave informacije ali sa ovim brojem gradova nije bilo šanse i nije se moglo bez interneta.

Neka, pomislih, uzeću neku mađarsku prepaid karticu. Svratimo na jednu pumpu - nema. Na drugu - nema. Ali nam kažu da ima u Mediamarktu koji je par km od autoputa. Skrenemo, uzmemo neku T mobile karticu, u međuvremenu skinem offline prevod za mađarski. Dam ženi da vozi a ja krenem da tumačim uputstvo, srećom gugl translejt dosta pomaže. Ispostavlja se da moram da zovem call centar da bi proradili podaci. Zovem, posle trtljanja na mađarskom stignem nekako do operatera koji priča engleski. I saznam da stranci moraju da dođu u neku od ekspozitura sa pasošem da bi uključili podatke. Bataljujemo celu tu priču.

Na sledećoj pumpi se kažimo na Wifi i prijateljima u Beču kažemo da nam kupe Hoferovu prepaid karticu, ionako treba da se sa njima vidimo. Tako je i bilo i ta nas je kartica spasila na putu. Doduše, na njoj nas je nekih 6-7GB koštalo za tih 21 dan koštalo oko 35e, ipak se izvan Austrije tarifira nešto skuplje, naročito ako nisi registrovan, niža cena u principu važi ako živiš u austriji a samo si povremeno izvan. Nismo hteli da cimamo prijatelje da registruju karticu na sebe, a ionako nas je to na kraju koštalo slično koliko bi i BonBon, samo što bi na hrvatskoj kartici imali daleko više podataka, ali za naše putne potrebe je i ovo bilo sasvim ok. Ionako smo uveče u smešaju uvek imali dobar wifi. Samo još jedno i završavam priču o sim karticama. Posle prvih 2-3 dana vidim da trošimo više nego što treba. Da skratim priču - ukapiram da pošto koristimo prenosni ruter, telefoni misle da su na Wifi-ju (što i jesu), i da je to i besplatno (što i nije) i onda rade bekap svih slika. Kad sam to isključio potrošnja se normalizovala. Dosta sam smarao sa ovim, sad prelazim na sam put.

[grujicd]

Austrija

Prvi dan puta samo se videli sa prijateljima iz Beča. Nismo ulazili u grad već smo se sreli u Laksenburg parku.



Fin park, jezerce, zamak, ali opet ni nešto specijalno da bi moralo da se obiđe. To je bio samo pitstop. Posle šetnje i pića produžavamo prema Lincu. Tamo spavamo u seocetu 10-tak km van grada, iz razloga pomenutih na početku. Prvi put smo u Airbnb smeštaju. Gazda ljubazan, imamo naš sprat u kući sa svojim kupatilom i kuhinjom, a ujutro nas čeka njegov vruć domaći hleb i paradajz i kupine iz njegove bašte.



Taj dan je bio namenjen za Linc, ili tačnije - najviše za Ars Elektronika centar. Tu smo došli po preporuci tih prijatelja iz Beča, i oni nam se isto priključuju. Mesto je jednostavno strava za decu našeg uzrasta (a i za nas), razni eksperimenti, VR uređaji, 3d skener tela, sala u kojoj se slika projektuje i na zid i na pod, čak reaguje i na kretanje ljudi, a bude nešto i 3d, elektronski bubnjevi i razne druge zezalice, stvarno imaš čime da se oduševiš.





Kao šlag na tortu, kad padne mrak malo izvan zgrade postoji konzola kojom mogu da se kontrolišu boje na zgradi, pa i ritam u kom se menjaju! Velika preporuka za Ars Elektroniku!



Popodne nastavljamo šetnji Lincom, i ubrzo shvatamo koji će nas problem mućiti na ostatku puta - nema trafika ni radnjica na svakom koraku kao kod nas, naročito posle 7-8 uveče. A nema ni česmi, vodu ili nosiš sa sobom ili kupuješ u Meku ili sličnom mestu za 2 evra flašicu!

Sledeći dan nas vodi u Salzburg. Sva sreća pa pre odlaska u sam grad svraćamo u Hellbrun palatu koja je malo izvan grada. Dan je bio vreo, a u toj palati (i parku) postoji tura “Tricky fountains”, gde s vremena na vreme krene samo nešto da te prska odakle se ne nadaš.



Malo je reći da su deca bila oduševljena. Posle kraćeg sušenja produžavamo za centar Salzburga. Tamo smo jeli tradicionalni kolač u najstarijem (i verovatno najskupljem) restoranu u gradu - St Peter, pominje se u nekim dokumentima iz 803! Ovo je trećina tog kolača:



Ostatak obilaska međutim nije ostavio neki utisak, ogromna gužva, prepuno turista, funikular koji penje na tvrđavu dosta skuplji nego što je pisalo na sajtu (27e vs 15e za nas četvoro pa je palo teranje u pm), po toj vrućini nam je sve to ostavilo loš utisak. Posle sam našao i da Salzburg ima više turista od Beča, što je stvarno neverovatno ali i dosta kvari utisak kad si tamo.



Odlazimo da se rashladimo u Insbruk. Kroz Austriju mi je inače bilo najlepše za vožnju od celog puta, naročito taj deo kroz Tirol. Voziš autoputem, nije preterana gužva, okolo planine, s vremena na vreme neko jezero, na jednom delu ograničenje čak 140 (doduše preko dana)… Baš lep put.

Ne spavamo u Insbruk već u mestašcetu Tufles 15-tak minuta uzbrdo. Malo skijaško mesto, ima neke svoje žičare, nema većih hotela već su neki pansioni… Sedamo preko puta pansiona u kafić da popijem jedno pivo, kad nam se odmah zelepila neka gospođa od susednog stola, prilično gasirana - ja priča malo sprski, moj muž iz Čačak, moj Milan sad dođe, i tako u krug… Brzo smo pobegli.



U Austriji i Nemačkoj mislim da nismo ušli ni u jednju radnju ili kafić/restoran da nas nam se neko od zaposlenih nije obratio na srpskom. Tj. ne na srpskom, tamo je pristojno da se kaže “da li se razumemo” ili “pričamo naški” i onda nema trzavica. Svi su bili ljubazni sa nama, i Bosanci, i Makedonci, pa i jedan Albanac sa Kosova, zadnja generacija koja je učila srpski u školi. Baš normalan čovek, proveo nas po celom restoranu, radi baš u onom starom 12 vekova.

Posle konaka produžavamo u Insbruk. Kiša hoće - neće, malo krene pa stane… Lomimo se da li da obiđemo ski skakaonicu Bergisel. Srećom prelomimo da hoćemo. Jedan od boljih doživljaja na celom putovanju! Oduševili smo se! Ta strmina ne može da se doživi na tv snimku, pa ni na mojoj slici:



Što je najbolje, dok smo bili tamo neki momak je skočio par puta, u ful opremi. Očigledno može da se skače i leti na tu sintetičku podlogu. Može da se ode i na vrh skakaonice i odande gleda, tamo je i restoran. Ne znam šta je tim ludacima u glavi dok lete inače, ali u Insbruku je još crnje i gore jer je tačno u nastavku skaonice - groblje!



Da ne smaram više sa slikama, imamo ih još dosta odatle, kupili svi i po majcu, baš smo bili pod utiskom. Sam Insbruk posle toga je simpa, ali ništa specijalno. Proveli tamo par sati i produžili u pravcu Nemačke.

[grujicd]

Nemačka, prvi prolaz

Iz Insbruka kreće penjanje, a gorivo na rezervi. Nema veze, piše još 40km. Kad ono, kad je krenula spora kolona pa još uzbrdo, prva, druga, kreće da skida kilometar rezerve svakih 100 metara! Slika je mutna ali prikazuje dramu.



Taman sam krenuo da se preznojavam kad se pojavila pumpa. A ionako sam znao da CR-V ima u šteku još 10l kad napiše nulu. Prolazimo kroz alpska mestašca, sva su divna iz auta, okolo planine, vide se ski žice tu i tamo. Voleo bih da jednom dođem u tu oblast i na skijanje, samo da proučim gde, šta, za koliko para…

Stižemo do Garmiš Partenkirhena. Nemamo pojma gde je centar. Ja sam nešto zamišljao da je to mestašce da ga pređeš za 5 minuta peške, ali ćorak. Prvo skrećemo levo, to je valjda Garmiš. Posle 10min vožnje kroz stambene kuće kapiramo da to nije centar i da treba ipak da se konsultuje internet. Nađemo da je u drugom delu, Partenkirhenu, neka ulica sa zanimljivo oslikanim zgradama i tamo odlazimo. Nije loše, u ovakvom fazonu:



Tu se prvi put susrećemo sa, za nas, novim konceptom parkiranja. Kaže imaš besplatno npr. 3 sata, a to funkcioniše tako što svi imaju neku plavu knjižicu sa krugom na kom su sati 0-12 (ili 0-24, nisam siguran), i ti namestiš taj krug tako da se kroz prozorče na knjižici vidi u koliko si se sati parkirao. Pošto nismo imali takvu knjižicu, a na savet nekog tipa u prolazu, pišemo vreme kad smo stali na parčetu papira i to ostavljamo. Nije nas dočekala kazna. Kao bonus nalećem na muzičku prodavnicu, i u njoj set od 12 trzalica, svaka sa printom nekog Pink Flojd albuma. Biće i za mene, a i da podelim drugarima. Nastavljamo put za Štutgart.

U Štutgart idemo najviše iz jednog razloga - Mercedesov muzej! Kažu da je zanimljiv i za porodicu. Na žalost, mojima se nije nešto preterano svideo, pa je i meni ta poseta bila - onako. A realno, stvarno je dobar. Popne te lift na zadnji sprat. Tu se nalaze eksponati sa samog početka automobilizma. Odatle spiralno ideš na dole i kako silaziš sve su novija i novija kola, a dok hodaš imaš i postere šta je obeležilo svet tih godina, nevezano za auto industriju. Ima i raznih drugih vozila, naravno sve Mercedesova - hitna pomoć, kamioni, vatrogasci, džip iz Parka iz doba Jure… Teško je zamisliti da postoji bolji muzej tog tipa, prosto nema marki koje imaju tako bogatu istoriju i mislim da vredi posetiti za svakog ljubitelja automobila bez obzira da li gotivi trenutne modele Mercedesa ili ne.







Posle muzeja obilazimo neki lep park - čini mi se da se zove Karlsberg, ima neku metalnu konstrukciju gde možeš da se popneš da vidiš panoramu grada.



Nastavljamo do centra grada. Tamo je stvarno lep veliki plato gde dosta ljudi sedi, okolo kafići, ulični muzičari, odatle kreće šoping ulica, sve prepuno ljudi:



Međutim, dok smo mi uhvatili krug do kraja ulice i nazad, prođe 9 sati, zatvorile se prodavnice, ljudi prosto nestali, neverovatna promena od pola sata ranije - nigde nikog! Jedva smo našli neki kebab da čalabrcnemo. U 3 ujutro nas je probudio neispravan protivpožarni alarm, ali to smo i mogli da očekujemo u zemlji koja pravi nemačka a ne japanska kola

Vožnja autobanom mi nije nešto prijala. Svuda su bile gužve, bilo je i dosta radova, usporavanja. Zbog toliko gužve i više traka stalno sam bio napet i buljio u sve žive retrovizore. Posle 2-3 sata sam morao da tražim ženi da preuzme, premorio sam se. Ona je naravno tu priliku iskoristila da je slika kamera posle isključenja sa auto puta, lepo je blicnulo ali nije išla više od 80 a tu je bilo ograničenje 70, tako da ne verujem ni da će to ikad da stigne u Srbiju.

[grujicd]

Franscuska

Još dok smo prelazili Rajnu videlo se da idemo u drugi mentalitet. Savršeno podšišana svaka vlat trave je nešto što cene Germani, Francuzi se ne obaziru na takve sitnice. Autoput je zarastao u našem stilu, ponegde se ni znaci ne vide od trave.

Put nas vodi ka Diznilendu, kao kruni putovanja i glavnom mamcu za decu. Uz put obilazimo Mec - fin grad, bio bi još finiji da mi naslednika nije ubola pčela, pa je kriknuo kao magarac. Srećom neka žena je to čula pa je dotrčala sa kremom za ubode. Mislim hrabar je on inače, ali sigurno te francuske pčele bodu jače, pa je zakukao malo glasnije

Taj dan smo u ranac pored flaša vode i baterije za ruter dodali i Fenistil za ujede. Srećom, nije nam trebao do kraja. Tu smo shvatili još jednu stvar - u Francuskoj je najnormalnije da restorani rade do 2 popodne, a onda nema klope do 5-6, kad polako kreće večera. Jedva nađosmo neku pekaru, a tu je bila još jedna lekcija - uzmeš to neko njihovo pecivo. Ako ga poneseš - jedna cena, ako sedneš da ga tu pojedeš, skoro duplo skuplje.




Posle Meca nastavljamo za Rems da provedemo dve noći, on je blizu Diznilenda i dobra baza da se odatle posle krene u taj glavni napad. Rems je u Šampanj oblasti, i glavna stvar zbog koje turisti tamo dolaze je da obilaze poznate vinarije i degustiraju šampanjac. Nama takva zabava baš i nije odgovarala u ovom aranžmanu, a imam i problem u glavi da dam 20-30 evra (po osobi!) da mi neko pokaže podrum i da čašu šampanjca. Radije samo kupio par celih flaša, što za nas, što za prijatelje.




Inače restorani u francuskoj su me pored radnog vremena iznenadili i cenama - tipično jelo je red veličine 15-20e, i to ne samo u Parizu. Ne znam zašto, ali očekivao sam da Francuzi imaju manji standard od Nemaca i da im je i hrana jeftinija. Doduše, sve što smo probali je bilo odlično i opravdava cenu. Problem je bio i kad otvoriš meni, čak i kad je na engleskom nemaš pojma što su ta jela. Prepoznaš tu i tamo koje je meso u igri, ali ostalo guglaš da bar na slici vidiš na šta liči. Ali jeste jako ukusno, to malo što smo stigli da probamo.

Diznilend. Šta reći. Pre svega - ne dolaziti nikako u avgustu. To je izgleda najgora moguća gužva jer su svi na odmoru. Pakleni redovi, čekanja i pored fast pasova… Bili smo tri dana u parku, a nismo stigli sve da obiđemo - najpre zbog gužve. Deci nije puno smetalo, bili su oduševljeni. A i atrakcije su realno strava, ima luđih vožnji na drugim mestima ali je u Diznilendu mnogo bogatiji ceo taj paket, i kad je rolerkoster nije samo rolerkoster već su uvek tu neke animacije sa strane, projektori, čuda, stvarno su neke stvari wow pa i zaboraviš na gužvu. Malo je teže zaboraviti na cifru, pošto je sve to ozbiljno dranje. Nekako mi se čini da je i jeftinije i bolje otići u nekoj predsezoni, pre raspusta, ili npr. za uskrs ako se naš ne poklapa sa njihovim.






Ako neko planira da ide neka pita za dodatne savete, mada je teško to sve i apsorbovati i spremiti se nešto unapred dok ne protumaraš i Dizni Parkom i Dizni studiom.

Posle paklenog tempa u Diznilendu nas je čekalo kuliranje u Parizu. Ako pod kuliranje računamo po 20km pešačenja dnevno. Srećom žena i ja smo bili pre klinaca pa nam nije sad bilo bitno da obilazimo Luvr ili druge muzeje, to nije ni imalo smisla uglavljivati u dva cela dana. Ali i u Parizu su nas sačekale ogromne gužve, daleko gore nego 2005. I npr. Ajfelovom tornju ne može da se priđe tek tako kao nekad. Ne, sve je ograđeno, pa prolaziš kroz sikjuriti čekpoint, tu čekaš jednu turu, pa onda čekaš u redu da kupiš kartu, pa kad se popneš gore čekaš opet red za lift da odeš skroz do vrha… I to ako imaš sreće, jer karte do vrha ne prodaju uvek, već otvaraju/zatvaraju u zavisnosti od broja posetilaca. Najsigurnije je kupiti online ceo paket, ali to mora koju nedelju ranije. Ako neko ne zna kako izgleda Ajfelova kula evo slike



Sa samog vrha (gde ide samo lift) je još spektakularniji pogled nego sa drugog sprata (gde može i stepenicama), i svakako vredi, prosto se obraduješ što si mogao da dokupiš još i za taj lift, pored ionako skupih karata.




Drugi dan smo raspalili šetnju od Sakra Ker do Latinske četvrti (Sorbone). Klincima se najviše svideo Mulen Ruž, tj. čuveni ventilator ispred koji diže suknje - ko ima suknju, a njima je nosio kačkete po 5 metara u vis.




A nama se više svideo fondu od sira, ali i od seckanog živog telećeg mesa koje umačeš u ključalo ulje a posle u sos po izboru.




Inače smo bili smešteni u Difensu, novom delu Pariza.





Malo smoreni od cele te gužve u Parizu, krenuli smo put Strazbura. Uz put smo svratili u Nansi, malo se prošetali, i uveče stigli u Ibis Budget hotel. Strazbur je, neočekivano za nas, ispao grad koji nam se najviše svideo na celoj turi. Ima dosta šmeka, ima kanale, mostiće, stari grad, katedralu sa jednim tornjem, ali je sigurno uticali i što nije prenatrpan turistima (ali ni prazan) i prijatno je bilo bazati tim ulicama.






Imali smo malo i sreće. Ovog leta je u Strazburu svako veče išao svetlosni šou na tri lokacije u gradu, sa audio-vizuelnom projekcijom na zgradi univerziteta, jednom zanimljivom mostu, i na platnu iznad glava kod katedrale.






Ovaj deo boravka u Francuskoj nam je ostavio utisak da Francuzi ne rade vredno kao Nemci, voze lošija kola, ali da više uživaju u životu, nema svi u 9 u krevet, i restorani i kafići su puni uveče do kasno. I tu ne mislim na Pariz, koji mi ni ne izgleda kao privlačno mesto za život, već na ove manje gradove kroz koje smo prolazili. I prosto mi je čudno kako se do sad nisu više pomešali, kad već decenijama može da živi i radi ko gde hoće. Rekao bi da i jedni i drugi vole svoj način života i ne bi se menjali. Možda generalizujem na osnovu kratkog boravka, ali su neke stvari vidljive na prvi pogled.

Nastavak posle kraće pauze

[dragvorl]

[blaugrana]

Svaka cast na putopisu!

Sent from my SM-J500FN

[123456]

Odavno nisam pročitao bolji putopus, jedva čekam nastavak

[Heinz]

Baš lep road trip.

Mi smo u Parizu nekako uspevali da se prehranimo za "normalne pare", u delu gde je studentarija uglavnom su restorani imali da kažem dnevne menije (u recimo 3 veličine obroka), i to je bilo potpuno OK.

[ljuba]

Svaka cast na putopisu!!!!!!
Lepo sto si se potrudio da i toliko slika okacis...

PS: Inace ti si polozio '91 a ja '88 (skoro vrsnjaci )... Ja sam inace isto lud za road trip-ovima

[steva_anya]

Top! Super ideja za sledece prolece!

[grujicd]

Nemačka, povratak

Sledeći veliki mamac za klince je Legolend. Za kraj putovanja smo smeštaj tražili na samom putu, kad skupimo snagu uveče. Nalazimo jeftin smeštaj na sat i po od tog parka, u mestu Unterhausen. Ionako bi bila neka vožnja, pa sad pola sata ili sat i po, ne igra neku ulogu, pogotovo što se park otvara od 10 pa ne moramo preterano da žurimo. Na putu od Strazbura plan je bio da obiđemo Baden Baden ali nam je malo već dosta gradova i rešimo da presečemo preko Švarcvalda, da vidimo kako to izgleda. Tamo svraćamo na jezero Mamelze (Mummelsee), okolo nakrcano petsto kola, tamo hiljadu ljudi… A jezerce - ništa posebno! Ono gradsko na Zlatiboru je veće, a nije ni ružnije. Crno jezero na Durmitoru je 3 klase iznad po lepoti.



Ok, Švarcvald sam po sebi nije loš, voziš se po brdima, kroz šumu. Ali samo smo ga prešli i to po najkraćoj dimenziji, sigurno tamo ima štošta da se vidi u nekoj drugoj turi:



Nadomak Unterhausena svraćamo na letnju bob stazu (http://www.sommerbob.de/). Slično je onoj stazi na Kopaoniku, samo što “bob” ne ide po šinama nego po metalnoj polucevi, u suštini skroz liči na pravu bob stazu, samo manjih dimenzija. Posle toga produžavamo do zamka Lichtenstein, koji je mali ali kažu da lepo izgleda, a i neposredno je pored našeg mesta. Na žalost, radi samo do 5:30, kad smo stigli već je bio zatvoren a sa ove strane gde se stiže kolima se ne vidi ništa posebno. Na spavanje, a sutra Legolend!

Iako je Legolend klasu ispod Diznilenda po veličini i broju sadržaja, pa i po atraktivnosti samih atrakcija, bolje nam je legao. Nije bila tolika gužva, Express Pass sistem (iako se plaća dodatno) funkcioniše daleko bolje nego Fast Pass, mogu da dam detalje ako nekom treba. I s obzirom da je tipa trećina sadržaja za manju decu od naše, stižemo sve da obiđemo.






Posle toga produžavamo za Minhen, tj. ne sam grad već gradić pored - Markt Švaben. Smeštaj je blizu stanice, odatle imamo često voz do centra Minhena a pošto ostajemo 3 noći solidna je ušteda. U Minhenu obilazimo olimpijski toranj, dobar je pogled sa njega ali se centar baš i ne vidi pošto je par kilometara dalje. Uši na kratko zuje od pritiska jer lift ide 7 m/s do gore.





Svraćamo na kratko u BMW Welt. Tu je bar besplatan ulaz. Postoji i muzej ali o tome nisam ni pomišljao. Bar sam video Z4 koncept:





U centralnom parku (English garden) konzumiramo kobasice (odlične, naravno) i pivo. Uzimam pivo od pola litre, računam to je veliko, ali onda vidim da svi oko mene cepaju krigle od litre, uključujući i babe i dede. Malo pokunjen što sam se tako obrukao nastavljam šetnju, a stvar vade surferi u sred grada




Sledećeg dana sa prijateljima idemo do termi Erding, neko je to i ovde preporučio. U startu vidim da je solidna gužva, veća nego što sam viđao u Segedinu. Jeste raspust, ali je i radni dan, pa me je to malo razočaralo. Pošto sam smoren i od gužvi i vožnji, nisam otišao ni na jedan tobogan, već sam malo kulirao po bazenima i tih par sauna koje su na raspolaganju u tom bazenskom delu - ima poseban drugi deo samo za spa, ali to se odvojeno kupuje, tamo nema kupaćih i tako, možda u nekom drugom životu. Klinci su bili zadovoljni toboganima kojih ima dosta više i bolji su nego u Segedinu, ali meni ovaj ostatak nije bio ništa wow.

Još jednom sam shvatio da mi autoban ne odgovara. Probao sam CR-V do 180 i to mi je bilo previše, nisam imao nikakvu želju da produžavam do maksimalne brzine. Ok, nije ni auto za jurcanje, ali je i do samog puta - često je bila gužva, stalno menjaš trake, gledaš levo desno, rekao bih i da je uže nego što sam navikao, dosta je naporno posle par sati. A i ja sam malo mator, sve me manje zanima "koliko može da razvije". Na magistralnim putevima je ograničenje 100, a često su uske trake, i tu sam se osećao da nisam u svojoj ligi. Trebalo bi mi malo vremena da se naviknem na takvu vožnju.

Inače najrizičnija situacija na celom putu je bila na autoputu, ali na brzini od 20kmh. Uključujem se, sve trake mile jer su radovi, prolazim kroz traku sa kamionima (ima 3 trake na tom mestu). I dok buljim u retrovizor da se uključim u srednju traku u zadnjem trenutku primećujem da je kamion ispred stao. Srećom bila je još sekunda fore da se provučem. Čista moja greška, a i glupost. Nama ništa ne bi bilo zbog male brzine, verovatno ni šteta na kolima ne bi bila strašna, ali kad pomislim na komplikacije koje bi iz toga proistekle, policija, šlep, popravka, da li porodicu slati kući, šta ja da radim, praktično propadanje ostatka puta... Baš, baš, bi ispao veliki problem. Da imam neki od sistema za detekciju sudara mislim da bi me i on spasao u toj situaciji.

Na dobrom delu puta je postojala anksioznost, nevezano za vožnju. Da li smo sve poneli iz prethodnog smeštaja (u Strazburu ostaše ćerkine naočare, srećom jeftine), da nismo omašili datum neke od rezervacije (srećom nismo), gde su pasoši... Sa druge strane stres je i kad ideš avionom, da ne zakasniš na checkin, šta ako veliki aerodrom, a ti na pogrešnom terminalu, itd. Kolima je bar taj deo oko dnevnog tajminga bio opušten.

[Puzo81]

Odličan putopis


Meni je Pariz odličan i rado bih živeo u njemu. Poslednji put pre dve godine vodio suprugu na 7dana, želela je da obiđe većinu, Ajfel,Diznilend, Versaj, Luvr, Notr-dam, Sakre Kor i pored Monmatr, Pigal,Trokadero, vožnja Senom... Sreća pa je sve sa obe strane Sene pa je bio prosek 15000-25000 koraka koliko se sećam. Versaj daleko, morao uzeti auto.95% po planu smo obišli. Žao mi je što nisam imao vremena za Dizni Studio iako smo platili karte 90e po osobi. Versaj je poseban doživljaj, tek onda shvatiš koliko su muzli kolonije godinama.

Sve u svemu jeste skup grad i bogme za 7dana treba dosta keša iako smo imali free smeštaj kod sestre.

Koleginica želi da ide i pita da li će biti dovoljno 1000e za 6-7dana sa sve avionskom kartom da obiđe 70% pomenutog. Samo sam se nasmejao

[grujicd]

Povratak

U povratku smo svratili u Beč na dve noći. Pošto je bio vikend mogli smo da se parkiramo kod prijatelja ispred zgrade - to je bio i jedini grad gde nismo plaćali smeštaj. U Beču smo već bili desetak puta ali je opet bilo lepo prošetati se i pojesti po neku kobasicu. Ispred Rathausa je bio neki letnji festival sa brdom štandova sa hranom iz celog sveta. A nama su od celog sveta baš trebale austrijska kobaje, srećom pa je i toga bilo. Pošto nikad nismo bili u njihovom prirodnjačkom muzeju iskoristili smo priliku da ga obiđemo i stvarno je dobar. Ima i šarenih kamenčića, i dinosaurusa, i interaktivnih stvari za decu, a tu je i mala “Venera” stara 30.000 godina…





Na putu prema Beogradu smo rešili da svratimo u Budimpeštu. Tačnije, u naučni centar, koji je baš i pravljen za decu, skoro sve su interaktivni eksperimenti koje mogu sami da probaju. Ne bi baš rekao da baš zbog toga treba zapucati u Budimpeštu, ali za decu našeg uzrasta je bilo dosta zanimljivo. https://www.csopa.hu/en/





Na žalost, nismo dobro procenili tajming pa smo završili oko pola pet, trebalo nam je sat i po da se iščupamo iz grada i stignemo do autoputa. Kao onaj najgori krkljanac kroz Beograd, ništa bolje. Ali na samom kraju puta nam je već bilo i sve jedno.

Pakovanje je isto bila posebna priča. Imali smo jedan srednji kofer sa stvarima za 5-6 dana i on je uvek išao sa nama u smeštaj. Ostale stvari su stajale u gepeku i uzimali smo ih potrebi. Naravno, aparat, laptop i ostalo vredno nismo ostavljali. Gledao sam i da smeštaji imaju svoj parking, po mogućstvu garažu, i to kad sam imao dosta sam mirnije spavao. Naročito u većim gradovima. Par puta smo i prali stvari, jednom je apart hotel imao profi mašine na novčiće, a u Parizu je Airbnb smeštaj imao svoju mašinu. Tako smo i planirali u startu i to je dosta sve olakšalo. Ne znam ni da li bi imali stvari za svo četvoro za tri nedelje.

Podsetio sam se da i Srbija ima nekih prednosti. Jeste to zasnovano na jeftinoj radnoj snazi, ali na svakom ćošku imamo prodavnice koje rade do kasno, trafike, brze hrane, sanduke sa sladoledom… Toga po ovim zapadnoj evropi ili nema, ili je retko, ili se zatvara u 7-8. Bilo je velikih parkova bez ičega da se kupi, ni sladoleda, ni vode... Ok, ima po centrima uvek kebaba ili mekdonaldsa i sličnih stvari, ali su po tim pitanjima tri klase ispod nas. U Beogradu imaš i javnih česmi koliko hoćeš, na dunavskom keju, centru, adi, ima i po Kalemegdanu… Praktično svuda gde se kreću turisti. Iznenadilo me je da je to tamo mnogo ređe, uz pojedine izuzetke, npr. u Strazburu smo često naletali na česme.

Još se sležu utisci, ovo je jedno od onih putovanja koja se pamte za ceo život. Sad smo u tom periodu kad deca više nisu mala, a nisu još tinejdžeri koji neće nigde sa nama, mislim da je bio pravi tajming za ovako nešto. Na početku me je brinulo da li je plan previše ambiciozan? Da ne bude da samo protrčimo kroz gradove? Posle par dana smo ušli u ritam i samo smo cepali. Ponegde i jesmo proveli samo par sati i tu utisak i može da bude samo površan. Za veće gradove je i dan-dva malo, ali na kraju nisam imao utisak da smo nešto bitno propustili.

[grujicd]

Stanje na bordu po stizanju kući:



Nije loša potrošnja s obzirom da je većina vožnje bila po autoputu. Ipak je i tamo često bilo deonica gde imaš 20-30km ograničenje 60 ili 80 zbog radova. Gledao sam da se uvek držim ograničenja, sem ako vidim da svi lokalci idu brže. Inače setivši se skoro priče na forumu da je gorivo najskuplje na autoputu, gledao sam da sipam van njega. I razlike nisu ni tako male, tipično 20 a nekad i po 30 centi po litru. Pošto sam obično sipao oko 50l, ušteda je bila 10-15e po sipanju, a na ceo put red veličine 100e. Eto ako mi nekad žena zameri da mi je forum beskoristan - imam kontra argument

Jedini problem sa sipanjem sam imao u Francuskoj. Automatizovana pumpa. Ok, nije mi prvi put. Prebacim na engleski, međutim, posle poruke "uspešno si prebacio na engleski", ostalo je manje više bilo na francuskom

Ubacim karticu, ukucam pin, ubacim pištolj, ali gorivo ne kreće. Posle 30 sekundi aparat obustavlja operaciju i mora iz početka. Probam još jednom - ista priča. Srećom nahvatam čoveka i ispostavi se da posle autorizacije kartice a pre sipanja karticu moraš da izvučeš. To je pisalo na francuskom, a crtež mi uopšte nije bio jasan da moram to da uradim. Problem je što kad uneseš pin aparat odmah rezerviše 120-130e, a tek posle sipanja pošalje banci koliko je stvarno naplatio. A rezervisana sredstva ostaju blokirana tipa nedelju dana i tek su ti posle toga na raspolaganju. Pošto sam tri puta ponovio operaciju znači da mi je bilo blokirano 350-400e! Ovo je mogla da bude solidna ispala da sam su to bile sve pare koje imam, u najgorem slučaju sam mogao da ostanem i bez goriva, a sa blokiranim parama na kartici. U tom trenutku mi ni keš ne bi puno značio, sem da ne namolim nekog da mi sipa njegovom karticom.

I bilo mi je par puta frka da li sipam dobro gorivo. Npr. neka pumpa u Nemačkoj, ne piše ni 95, ni benzin, ni gasoline, piše samo Super. Ok, znam ja da je 99% to što treba, ali ako je neki super dizel, propast živa. Neke stvari su ipak lakše kad imaš čoveka na pumpi da pitaš, ali tamo je radna snaga skupa i ne razbacuju se time kao kod nas.

[ikac2000]

Lepo si opisao frustraciju voznje na autobanu. Upravo je to, ta paralelna voznja po guzvi velikim brzinama ono cega uglavnom (do sada) nema u Srb, pa se uvek odmorim kao covek kada stignem na nas AP. Ko nije probao takvu voznju po autobanu sa 3 ili vise traka, tesko da moze da lepo vizualizuje.