Evo me kod kuće živ, zdrav i znojav.
Elem, potpuno neplanirano se popeh na Avalu. Nisam mogao više da ih slušam Avala, Avala, Avala.... Krenuo sam pa dokle stignem.
Prvi test je bila Kumodraška do Vojvode Stepe. To kad sam izvukao sam se prokurčio
i kreno polako na brdo. Do motela 1000 ruža put je malo nizbrdo malo uzbrdo. Sve u svemu nije naporan s tim da ja nisam jurcao nizbrdo jer nisam znao put, a i nisam hteo da se forsiram.
Od 1000 ruža kreće blaga i konstantna uzbrdica do podnožija Avale. To mu dođe ko zagrevanje. U samom podnožiju sam stao, kupio flašicu hidroaktiv vode, zgutno jednu bonžitu i krenuo uzbrdo.
Uzbrdica je 4250 metara po mom brzinomeru. Uspon nije toliko jak al je konstantan. Vozio sam do sleeće krivine, pa do sledće... daješ sebi neke realne ciljeve i to te drži.
Napravio sam prvu pauzu na oko 1,5 km i to je više bilo porebno psihi nego telu. Druga pauza je bila na oko 3,7 km. Ta je već bila potrebnija telu. Obe pauze su bile od minut, tek da popijem vodu, obrišem znoj i protegnem noge.
Sve u svemu nije strašno iskustvo. Očekivao sam da će biti teže.
Saobaraćaja nema mnogo na avalskom putu, čak je bio začuđujuće prazan. Asfalt je dominantno dobar. Vozači su uglavnom uviđavni. Najgori asfalt je na samoj Avali što pri pentranju ne smeta toliko, ali smenta na spustu jer se stalno juri najravnija puanja.
Sve u svemu 1h35min za 20,1km od kuće do vrha i 1h za povratak.
Vas dvojcu što ste nekad vozili Avalu neću više da čujem.
Velika dusa, veliki nos 